ČESTITKA

 

SREČNO NOVO LETO 2020!

SREĆNA NOVA 2020. GODINA!

СРЕЌНА НОВА 2020. ГОДИНА!

С НОВЫМ ГОДОМ!

BOLDOG ÚJ ÉVET!

BONNE ANNÉE!

HAPPY NEW YEAR!

Minilo je še eno leto. Malce se oziramo nazaj, mogoče z nostalgijo, vendar bolj gledamo v prihodnost z upanjem in z velikimi pričakovanji.

Želim, da vsem novo 2020. leto prinese obilo dobrega! Naj bo leto, ki prihaja, leto sonca, radosti in sreče, naj pride v miru in v miru naj se izteče.

SREČNO!!!

***

Još jedna godina je prošla. Obaziremo se unazad sa nostalgijom, ali je naš pogled uperen u budućnost sa nadom i velikim očekivanjima.

Želim da svima, nova 2020. godina donese svako dobro! Neka godina koja dolazi bude godina sunca, sreće i radosti, neka donese mir i blagostanje i neka se u miru oprosti od nas.

SREĆNO!!!

DVA VITEZA

Bilo je nekoč, nekje proti koncu meseca maja,

ko sta se Jure Pogumni in Tomaž Silni, dva viteza,

odpravila poiskat votlino strašnega Ognjenega Zmaja,

kjer je bil zakopan zaklad mogočnega kralja Kreza.

Prepelezala sta visoke skale in prehodila planine,

preplavala globoko reko in čez prepad naredila most,

v tesni soteski premagala razbojnike neusmiljene,

proti večeru sta vstopila v srhljivi Čarovničin gozd.

Prebijala sta se skozi temo, z veje je krakal črni vran,

blede prikazni so pele, čarovnica je celo noč plesala,

dva vrla viteza sta brez strahu v gozdu čakala dan.

Ko sta zaspala, ju je varovala čarobna kresnička mala.

***

Bilo je to jednom negde krajem meseca maja

kada su Jure Hrabri i Tomaž Silni, dva viteza

krenuli da pronađu pećinu strašnog Ognjenog Zmaja

gde je bilo zakopano blago moćnog kralja Kreza.

Savladali su strme stene i visoku planinu

preplivali široku reku dubokih vrtloga punu

u uskom klancu pobedili razbojničku družinu

i tek u sumrak ušli u strašnu Veštičinu šumu.

Probijali su se kroz vlažnu maglu i gusti mrak

noćna bića su plesala sve dok nije svanuo dan

od straha je i bledi mesec zašao za crni oblak,

spavali su dok im je mali zeleni svitac čuvao san.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

BAJKA O LJUBICI

 

Negde iza beskrajnih njiva kukuruza i zrelog žita

tamo gde na cvet suncokreta sleće zlatna bubica

među voćnjacima i vinogradima, ako neko pita

na raskršću puteva u ruži vetrova živi Ljubica.

Ti ne možeš da uđeš u bajku, čujem neke glasove,

to je svet za princeze i prinčeve na belim konjima

za strašne zmajeve, čarobnjake i hrabre vitezove

tamo mudraci vladaju i odolevaju svim izazovima.

Mogu, kažem, ja imam svog princa i od zlata jabuku

Žar-pticu koja vodi krilatog Pegaza na svilenoj uzici

već sam ukrotila sve svoje zmajeve, jedu mi iz ruku

a vi verovali ili ne, ali ovo je bajka o jednoj Ljubici.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

ŠAH

Ko je Veliki Kreator dokončal svoj največji projekt Stvarjenje sveta, je začutil neskončno praznino v duši. Postal je nemiren, saj je bil navajen delati. Premišljeval je kako bi izpolnil svoj čas. Spomnil se je. Izmislil si je šah. Šahovske figure so bile simboli ljudi, njihovih lastnosti in življenjskih razmer.

In videl je, da je to dobro!

Igro je podaril ljudem in jih tako prisilil, da razmišljajo.

Danes še vedno ure in ure presedi pred šahovsko tablo in igra svojo igro. To je njegova najljubša zabava. Postavlja nas kot svoje figure, premika in vodi, ne da bi kdor koli vedel kako in kdaj se bo partija končala.

Iz moje zbirke: »Drobtinice z Minervine mize«

***

Kada je Veliki Kreator završio svoj najveći projekat, Stvaranje sveta, osetio je beskrajnu prazninu u duši. Postao je nemiran, jer je navikao da radi. Razmišljao je i tražio način kako da ispuni svoje vreme. I setio se. Izmislio je šah. Šahovske figure su bile simbol ljudi, njihovih osobina i životnih prilika.

I video je da je to dobro!

Igru je poklonio ljudima i na taj način ih primorao da razmišljaju.

Veliki Kreator još uvek sate i sate presedi pred šahovskom tablom i igra svoju igru. Postavlja nas kao svoje figure, pomera i vodi, a mi ne znamo kako i kada će se ta partija završiti.

Iz moje zbirke: »Mrvice sa Minervine trpeze«

PESMA LJUBAVI I NADE

Zemlja tutnji, nebo grmi, svet se ruši

krik srca se gubi u tresku zatvorenih vrata

zaglušujuća tišina vrišti, reč teška ljubav guši

zamiru poslednji otkucaji nevidljivog sata.

Ne daj se srce.

Šapuće nada.

Duša se grči pod udarcima bola

stežu je magle tuge, padaju hladne, crne kiše

gasi se bledi zračak sveće na kraju stola

mrak je, nestajanje, zaborav, nema ničeg više.

Ne daj se dušo.

Šapuće nada.

Iz vremena, kao zlatne pčele, izranjaju misli nove

sa dalekih polja donose lekoviti med

oblaci visoko na nebu slikaju ružičaste snove

sunce procveta kao predivan rajski cvet.

Dobar dan svete.

Smeši se nada.

Iz moje zbirke „Kamenčići u mozaiku“.

BAJKA O JEDNOM PSU

Iza visokog zida u suncem obasjajnoj bašti

gde po cele dane ptice pevaju na sav glas

noću padaju zvezde u stvarnosti, ne u mašti

daleko od svakodnevnice živeo je jedan pas.

Gledao je gospodara pogledom što brige leči

lizao mu je ruke i oko njega trčkarao u krug

cvilio od radosti, dok je čekao da čuje reći

što greju dušu: ti si Vule moj najbolji drug.

Vreme surov gospodar čvrstom rukom vlada

žalost se uvukla u srce, svanuo je tužan dan

sve je stalo, samo sa oraha zlatno lišće pada

tamo gde je Vule odsanjao svoj poslednji san.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

ELEGIJA

Sutra su Zadušnice. Ova pesma je za moje roditelje, a ovo je kuća u kojoj su živeli.

Za one koji su nosili život na dlanu

i čuvali decu, svoje blago najveće

pružali im sigurnost u svakom danu

kao što se Zemlja oko Sunca okreće.

Za one koji su vreme merili svojom merom

umešenim hlebom, žetvom žita, letom ptica

i živeli ceo život u nadi i sa čvrstom verom

da im nečasne senke neće preći preko lica.

Za one koji nisu želeli nikom da sude

u svetu gde svaki čovek ima svoju brigu

znali su da će jednoga dana sve ljude

gospod Bog upisati u svoju knjigu.

Iz moje zbirke „Daleki horizonti“.

SEĆANJA

Spušta se veče kao predivna kulisa

od plavog brokata izvezenog zlatom

iz bašte dolaze oblaci noćnih mirisa

sedimo tiho i pričamo skoro šapatom.

Sećamo se nekih čarobnih putovanja

nestvarnih prizora iz daleke Kapadokije

topline vode belih slapova sa Pamukkala

i ukusa kestena sa čokoladom iz Konije.

Govorimo sve manje. Ti misliš na Sirene

što u dubini mora čuvaju Posejdonova vrata

a ja na majsku plahu kišu, kajsije zelene

i na zlatne njive suncokreta iz Banata.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

JESEN

Volim jesen tu raskošnu gospođu

što zna da mladost brzo prolazi

i baš zato oblači zlatnu odeždu

u inat svima i zimi koja dolazi.

Šeta kroz parkove i maglom ih obavija

sakuplja rosu sa još zelene trave

grane otežale od voća nežno savija

i hrabri poslednje ruže da podignu glave.

Miris jeseni i svežinu jutra što kasno svane

slatke plodove koje nam nesebično daruje

da bi lakše preživeli zimu i hladne, sive dane

među nas šalje Bog koji na nebu caruje.

Iz moje pesničke zbirke „Kamenčići u mozaiku“.

BOŽANSKI NEKTAR

Vsak dan proti večeru se Veliki Kreator usede pod drevo izobilja in spije svoj božanski nektar, kavo. Nekega dne se je v šalici kave ujel sončev žarek in mu obsijal obraz. Veliki Kreator se je žalostno nasmehil, spomnil se je svojega nekdanjega angela Luciferja in tiho dejal.

- Bil si angel svetlobe, vsi smo te ljubili. Zakaj si me izdal?

Takrat je zaslišal oddaljen glas.

- Tudi tukaj sem priljubljen.

- Spet se je pokazalo, da kazen redko doseže svoj namen. Bolje je odpuščati, je rekel Veliki Kreator in spil še en požirek kave.

Iz moje zbirke razmišljanj: »Drobtinice z Minervine mize«

***

U smiraj dana Veliki Kreator sedne ispod drveta izobilja i popije svoj božanski nektar, kafu. Jednoga dana iz šoljice kafe zablistao je sunčev zračak i osvetlio mu lice. Veliki Kreator se tužno nasmešio, setio se svog nekadašnjeg anđela Lucifera i tiho rekao.

- Bio si anđeo svetlosti, svi smo te voleli. Zašto si me izneverio?

Tada je čuo udaljen glas.

- I ovde me vole.

- Opet se pokazalo da kazna retko postigne svoj cilj. Bolje je opraštati, rekao je Veliki Kreator i srknuo još jedan gutljaj kafe.

Iz moje zbirke razmišljanja: »Mrvice sa Minervine trpeze«

KRUG

 

Pošla sam iz bele tačke u dubini Svemira

iz dalekih, umu ne shvatljivih Maglina

nosila me čežnja i želja nečijih nemira

u svet pun obećanja gde vlada milina.

Bog jedini gospodar vremena i prostora

odredio je moj život i izabrao mi put

zahvalna sam na sreći, ljubavi i darovima

koje mi je namenio kao pratnju i Usud.

Na oštrroj granici između viših svetova

dubokoj kao prva brazda koju zaore plug

blista belo svetlo starije od hiljadu vekova

zove me nazad da može da se zatvori krug.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

(NE)KULTURA

Živimo v čudnih časih. Večina televizijskih postaj predvaja resničnostne šove, kuharice so najbolj prodajane knjige, glavni junaki filmov pa so kriminalci, zločinci ali psihopati, ki nam jih predstavljajo kot uspešne ljudi. Res pa je, da lahko gledamo fantazijske filme, ki nas oddaljujejo od realnosti, vendar tam včasih zmaga pravica.

Kam nas bo to pripeljalo?

Iz moje zbirke: »Drobtinice z Minervine mize«

***

Živimo u čudnom vremenu. Većina televizijskih kuća emituju rijalitije, knjiga godine je Kuvar, glavni junaci filmova su kriminalci, zločinci ili psihopate koje nam predstavljaju kao uspešne ljude. Doduše možemo da gledamo fantazijske filmove koji nas odvlače od realnosti, ali tamo bar ponekad pobedi pravda.

Gde će nas to odvesti?

Iz moje zbirke: »Mrvice sa Minervine trpeze«

ISTINA

Dan kao pesak iz peščanog sata polako ističe

dok poslednji sunčevi zraci prelaze moj prag

nebo tamni, oblaci gube pozlatu, vreme protiče

sve prolazi ostaje samo čovek koji mi je drag.

Moje misli kao male sove uvek u suton poleću

visoko prema zvezdi koja me kroz život vodi

danas sam zahvalna jednom davnom proleću

kada sam kročila na usku stazu prema slobodi.

Moram da gledam dalje od onoga što vidim

jer istina oslobađa, mada je nije lako slušati

znam da ne mogu mnogo toga da predvidim

vreme je učinilo svoje, ali ja ću bar pokušati.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

ČAROBNA BAŠTA

...Kada je mama jednom rekla, da deca rastu preko noći, pomislila sam da to važi i za povrće i voće u našoj bašti. Odlučila sam da sledeće noći odem u baštu i da vidim bar neko od tih čuda. Pala je noć. Mada mi je srce kucalo u grlu, hrabro sam krenula u mrak. Dok sam još videla svetla sa verande koračala sam sigurno, a kada su nestala iza visokog žbunja jorgovana, usporila sam hod. Gledala sam širom otvorenih očiju i ništa nisam videla. Učinilo mi se da čujem nečije lagane, jedva čujne korake. Zastala sam i koraci su zastali, pošla sam i opet sam čula šum iz bašte, kao kad neko hoda između leja paradaiza. Drtala sam celim telom i zamišljala strašno biće koje izlazi iz noćne tame iza visokih stabala kukuruza i pruža svoje duge, crne ruke prema meni. Već sledećeg trenutka sam umirivala sebe i zamišljala da to šume cvetovi koji se otvaraju i biljke koje rastu. Želja da vidim tu čaroliju nadvaldala je moj strah. Noću je u našoj bašti sve bilo drugačije, nisam je prepoznala. Sada je to za mene bio sasvim strani svet nepoznatih oblika i zvukova. Učinilo mi se da ponovo čujem nekoga sasvim blizu, kako stoji iza mojih leđa i šapuće. „Beži, beži odavde, beži što brže možeš“. Potrčala sam iz sve snage, jedva sam disala, saplela sam se i pala. Zatvorila sam oči i čekala da me strašna neman stigne. Ali neman nije dolazila. Ništa nisam čula sem svog ubrzanog disanja. Ni u žbunju, ni u krošnjama drveća, ni u travi. Tišina. Polako sam otvorila oči i sa olakšanjem gledala u svetla sa naše verande…

Odlomak iz priče „Čarobna bašta“ iz moje zbirke pripovedaka „Priče iz limene kutije“.

MINERVINA SOVA

Leto je. Pun mesec sedi na krošnji starog oraha

svetli kao lampa na stolu u bašti ispod jorgovana

oko njega plešu šareni noćni leptiri bez predaha

razmišljam o događajima iz dalekih davnih dana.

Povlači se letnja žega ponoć donosi svežinu

moglo je bolje i moglo je više, bile su prilike.

Sada to znam. Dok noćni povetarac remeti tišinu

ja gledam u nebo tamno kao sa van Gogove slike.

Vreme prolazi, moj život ima drugačiji smisao

to spoznanje odnosi sumnje, zora pobeđuje mrak

godine donose mudrost i Hegel je nekada napiso

veliku istinu da Minervina sova poleće u sumrak.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

VOLIM OBLAKE

Volim da gledam oblake na nebeskom plavetnilu

dok nošeni vetrom menjaju oblike onako kako žele

čas liče na iskre konje, a čas na tek uzoranu njivu

te nestvarne čarobne slike sa mnom uvek podele.

Divim se njihovoj slobodi dok idu u beskraj Svemira

u predele nepoznate i tajne gde još niko kročio nije

plove kroz izazove vetrova u svet satkan od nemira

otkrivam tajne, tražim feniksa što vodu iz raja pije.

Volim da gledam oblake kako se ogledaju u mirnoj vodi

kao da nebo silazi na zemlju i život drhti od zakona tog

svet postaje mesto nade, ispunjeno je obećanje o slobodi

kako na nebu tako i na zemlji, kao što je nekad govorio Bog.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

DOK GLEDAM TEBE, VIDIM SEBE

 

Preći ćemo tačku našeg sadašnjeg postojanja

ući ćemo u svet gde vlada nebeska muzika

tamo niko ne razmišlja o tački nestajanja

taj svet je predivan kao sa Moneovih slika.

Muzika zvuči kao kad se nebo polako otvara

ne žurimo, znamo da je strpljenje najveća vrlina

tamo je večnost, sve traje i nikad se ne zatvara

zlatna blistava kapija iza koje se krije istina.

Mi smo ptice iz istog jata, uvek zajedno letimo

putem izazova prema suncu kroz bure i oluje

kroz vreme što je prošlo da budućnost potsetimo

da smo jedan lik koji uvek samo pravu ljubav čuje.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

MOJOJ GENERACIJI ZA 50. GODIŠNJICU MATURE

Te 1969. godine pošli smo u život sa zvezdama u očima

sa dušom punom ideala i željom da promenimo svet

sa nadom u srcu i čvrstom verom da u nama počiva

snaga da možemo započeti prema suncu svoj blistavi let.

Mislili smo da ćemo u vremenu prepoznati pravi trenutak

da će naš život biti predivna pesma blistav kao žar-ptice let

iznad plavih predela gde smo želeli da pronađemo svoj kutak

da ćemo kao sjajni Sirijus u noći svojim znanjem zadiviti svet.

Prošle su godine, vreme nam je nešto uzelo, a i mnogo dalo

kao Tisa išli smo polako prema nekom ko nam je bio drag.

Vreme ne sudi, sve prolazi a uvek ostaje neko, što nije malo

uzvratili smo darove i mi smo u vremenu ostavili svoj trag.

Sve nas je manje, osipamo se kao latice sa cvetova belih ruža

ali u nama još živi nada i cveta ljubavi predivan rajski cvet

visoko iznad lavirinta našeg života još se blistava duga pruža

povezuje nas kao večita zlatna nit što se provlači kroz svet.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

VERUJEM

Verujem da mogu da ostvarim sve što poželim

da imam moć da dosanjam svoje skrivene snove

mogu tu svoju veru u čuda sa svima da podelim

i da pređem preko Reke zaborava u predele nove.

Verujem da kroz život idem samotnom stazom

ne stojim na raskršćima, idem pravo bez oklevanja

ne marim što je predeo pokriven prvim mrazom

u novom svetu daleko izvan granica mog snevanja.

Verujem da ne biram teme, one mene pronalaze

kao u složenim igrama gde se kolo sreće okreće

verujem da ne mogu da izgubim na duge staze

jer sam dobitnik koga beskrajna ljubav pokreće.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

KONEC SVETA - KRAJ SVETA

Preroki, vedeževalke in vidci so že ničkolikokrat napovedovali konec sveta.

Pravijo, da v letih pred koncem sveta pride na dan in se ovrednoti vse kar so ljudje delali, mislili, o čemer so sanjali in kar so upali. Vendar vsaka vrednota, življenje, resnica ali zgodovina, postane brez vrednosti in smisla, če ne premaga časa in minljivosti. Takrat se vse spremeni. Poenotita se resnica in laž, življenje in smrt, dobro in zlo, znanje in neznanje, ljubezen in sovraštvo, vse postane privid in zabloda, svet kakšnega poznamo pa se spremeni v

prah in pepel.

So se tudi tokrat zmotili?

Iz moje zbirke „Drobtinice z Minervine mize“

***

Već nebroj puta su razni proroci, babe vračare i vidovnjaci najavljivali kraj sveta.

Kažu da u poslednjim godinama, pre nego što svet nestane, izlazi na videlo i ocenjuje se sve što su ljudi radili, šta su mislili, o čemu su sanjali i čemu su se nadali. A svaka vrednost, bilo da se radi o životu, istini ili istoriji, ukoliko ne pobedi vreme i prolaznost, postaje bezvredna i gubi smisao. Tada se sve menja. Istina se poistovećuje sa lažju, život sa smrću, dobro sa zlom, znanje sa neznanjem, ljubav sa mržnjom, sve se pretvara u privid i obmanu, a svet kakvog poznajemo u prah i pepeo.

Da li su se i ovog puta prevarili?

Iz moje zbirke „Mrvice sa Minervine trpeze“