Dan kao pesak iz peščanog sata
polako ističe
dok poslednji sunčevi zraci
prelaze moj prag
nebo tamni, oblaci gube pozlatu,
vreme protiče
sve prolazi ostaje samo čovek
koji mi je drag.
Moje misli kao male sove uvek u
suton poleću
visoko prema zvezdi koja me kroz
život vodi
danas sam zahvalna jednom davnom
proleću
kada sam kročila na usku stazu
prema slobodi.
Moram da gledam dalje od onoga
što vidim
jer istina oslobađa, mada je
nije lako slušati
znam da ne mogu mnogo toga da
predvidim
vreme je učinilo svoje, ali ja
ću bar pokušati.
Iz
moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«
Ni komentarjev:
Objavite komentar