Te 1969. godine pošli smo u
život sa zvezdama u očima
sa dušom punom ideala i željom
da promenimo svet
sa nadom u srcu i čvrstom verom
da u nama počiva
snaga da možemo započeti prema
suncu svoj blistavi let.
Mislili smo da ćemo u vremenu
prepoznati pravi trenutak
da će naš život biti predivna
pesma blistav kao žar-ptice let
iznad plavih predela gde smo
želeli da pronađemo svoj kutak
da ćemo kao sjajni Sirijus u
noći svojim znanjem zadiviti svet.
Prošle su godine, vreme nam je
nešto uzelo, a i mnogo dalo
kao Tisa išli smo polako prema
nekom ko nam je bio drag.
Vreme ne sudi, sve prolazi a uvek
ostaje neko, što nije malo
uzvratili smo darove i mi smo u
vremenu ostavili svoj trag.
Sve nas je manje, osipamo se kao
latice sa cvetova belih ruža
ali u nama još živi nada i
cveta ljubavi predivan rajski cvet
visoko iznad lavirinta našeg
života još se blistava duga pruža
povezuje nas kao večita zlatna
nit što se provlači kroz svet.
Iz moje pesničke zbirke »Daleki
horizonti«
Ni komentarjev:
Objavite komentar