Iza visokog zida u suncem
obasjajnoj bašti
gde po cele dane ptice pevaju na
sav glas
noću padaju zvezde u stvarnosti,
ne u mašti
daleko od svakodnevnice živeo je
jedan pas.
Gledao je gospodara pogledom što
brige leči
lizao mu je ruke i oko njega
trčkarao u krug
cvilio od radosti, dok je čekao
da čuje reći
što greju dušu: ti si Vule moj
najbolji drug.
Vreme surov gospodar čvrstom
rukom vlada
žalost se uvukla u srce, svanuo
je tužan dan
sve je stalo, samo sa oraha
zlatno lišće pada
tamo gde je Vule odsanjao svoj
poslednji san.
Iz
moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«
Ni komentarjev:
Objavite komentar