NA DAN SVETOG NIKOLAJA

 

Na dan svetog Nikolaja osvanulo je jutro belo

čarobnim glasom dozvao je lake pahuljice

posuo srebrnim prahom njive i naše selo

u svečanu odeždu obukao bašte i ulice.

Jutro je blistalo visoko iznad belih grana

sunce je pozlatilo nebo i zemlju celu

svi smo bili svesni veličine tog dana

svuda po svetu pa i u našem selu.

Sveti Nikolaj nas gleda sa stare ikone

u tom trenutku od večnosti otetom

u svetosti praznika ceo svet zastane

dok nas blagosilja svojom rukom svetom.

Iz moje zbirke pesama „Kamenčići u mozaiku“

 

PRIJATELJI

Ko nam je dobro, smo vsi dobri in ljubeči, ko pa smo žalostni in nesrečni, iščemo nekaj na kaj se vedno lahko zanesemo. To so prijatelji. Ni treba, da bi se videvali vsak dan, dovolj je, da vemo, da so tam nekje in da mislijo na nas. Spomin na dneve, ki smo jih skupaj preživeli pa bo grel našo dušo tudi takrat, ko jih ne bo blizu nas.

Prijateljstvo se meri s preizkušnjami.

Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«

***

Kada nam je dobro, svi smo dobri i ljubazni, a kada smo tužni i nesrećni tražimo nekoga na koga možemo uvek da računamo. To su prijatelji. Ne treba da ih viđamo svaki dan, dovoljno je da znamo, da su tu i da misle na nas. Sećanje na dane koje smo zajedno proveli, grejaće našu dušu i onda kada su daleko.

Prijateljstvo se meri iskušenjima.

Iz moje zbirke »Velike teme i ja«

 

JESEN

Sitna kiša je ukrala i popila dan

jedno lice je ukralo sunčev sjaj

jedan osmeh mi je noćas odneo san

ništa ne pitam, sve se vrti u beskraj.

Opet vetar ružama svlači haljine

gole ruže stidljivo saginju glavu

ptice su pojele poslednje maline

 prvi mraz je pao na zelenu travu.

 

Jesen je, na grad plako mrak pada

iznad oblaka sigurno sija mesec žut

vetar će odneti maglu kao nekada

u zoru će sunce opet pronači svoj put.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«.

 

O LJUBEZNI - O LJUBAVI

 

Pogosto mislimo, da v ljubezni dobimo manj kot dajemo, ker druge sodimo po sebi, iz česar izhajajo tudi naša pričakovanja. Merilo stvari smo lahko samo sami sebi. Takoj, ko je tu še nekdo drug, se merila spremenijo in ne moremo pričakovati, da je mera za vse enaka.

Pozabljamo, da smo različni pa tudi, da so naše možnosti različne. Nekateri imajo v sebi več, drugi manj, vsak pa daje to, kar ima in kolikor lahko.

Ko začnemo ljubezen meriti, je to znamenje, da je ni več.

Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«

***

Često mislimo da u ljubavi dajemo više nego što dobijamo, jer o drugima sudimo prema sebi, pa su takva i naša očekivanja. Merilo stvari možemo biti samo sebi, čim je tu još neko drugi, merila se menjaju i ne možemo očekivati, da mera ostane za sve ista.

Zaboravljamo da smo različiti, kao i da su naše mogućnosti različite. Neko ima u sebi više, drugi manje, a svako daje to što ima i koliko može.

Kada počnemo da merimo ljubav, to je znak da je više nema.

Iz moje zbirke »Velike teme i ja«

 

ZABORAV

 

Na dnu mora više ne plove brodovi

tišina briše njihove poslednje tragove

uzalud ih čekaju ljudi i daleki gradovi

uzalud ih plava pučina sve glasnije zove.

Na dnu mora vlada stravična tišina

kao čelični štit je neprobojan mrak

na brodove pada svemirska prašina

tamo ne zaluta ni jedan sunčev zrak.

Izgubili su nadu oni koji su ih čekali

vreme zaboravom suši suze i sveće gasi

razbilo se ogledalo u kom su se ogledali

ponekad školjku donesu morski talasi.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

TAMO GDE ANĐELI SPAVAJU

 

Negde iznad oblaka gde anđeli spavaju

pokriveni mekom belinom svojih krila

tamo gde se san i java teško razdvajaju

znam da je nekada davno moja duša bila.

Jednoga dana u kapljici nebeske suze

obojena zlatom prvog sunčevog zračka

kada su na nebu zaspale božanske Muze

spustila se nežno na cvet žutog maslačka.

Našla se u vrtu gde su grlice živu vodu pile

u zemlji gde po cveću tiho biserna kiša pada

od iskušenja i zla štitile su je tri dobre vile

predivne brižne sestre Ljubav, Vera i Nada.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

 

VAŠA BAŠTA

U vašoj bašti ruže cvetaju i zuje pčele

miris jasmina visoko u nebo se diže

kao nekada ptice pevaju pesme vesele

korake vaše tamo čujemo mnogo bliže.

Nad vašom baštom još oblaci plove

sunce na zalasku boji ih sivo i zlatno

grlica nežno svoju ljubav uporno zove

ništa ne zaustavlja starog sata klatno.

Ali vi to već dugo dobro osećate i znate

gledate tu lepotu dole spod šarene duge

iz večnosti na sve drugi pogled imate

negde između blagog spokoja i tihe tuge.

 

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

 

ČEBELE - PČELE

 

Veliki Pisatelj v prostem času goji čebele. Ure in ure sedi in jih gleda kako letijo s cveta na cvet, nabirajo med, hranijo svoje mlade, čistijo panje in ljubeče skrbijo za svojo družino. Ko jih tako gleda ga preplavi žalost, ker ljudje, njegova najvišja kreacija, nimajo takih vrlin. Zato jim pogosto piše. Napisal jim je že Veliko knjigo nad knjigami misleč, da bo zadostovala, vendar ni. Iz te knjige so se nekateri učili pravičnosti in ljubezni, drugi pa so v njegovem imenu ubijali. Zato piše nove knjige, pojasnjuje, razlaga, zahteva. Ne pomaga prav dosti.

Nekega dne, ko je kot po navadi gledal čebele, se mu je posvetilo. Napaka ni bila v knjigah, temveč v ljudeh, kajti videl je, da z istega cveta čebela nabira med, pajek pa strup.

Iz moje zbirke«Velike teme in jaz«.

***

Veliki Pisac u slobodno vrema gaji pčele. Sate i sate sedi ispred košnica i gleda kako lete sa cveta na cvet, sakupljaju med, hrane svoj podmladak, čiste košnice i sa ljubavlju brinu o svojoj porodici. Dok ih tako gleda, preplavi ga žalost, jer ljudi, njegova najviša kreacija, nemaju takve vrline. Zato im često piše. Napisao im je već Veliku knjigu nad knjigama misleći da će im biti dovoljna, ali nije bila. Iz te knjige neki su učili o o pravednosti i ljubavi, dok su drugi u njegovo ime ubijali. Zato piše nove knjige uči ih, objašnjava i zahteva. Ne pomaže mnogo.

Jednoga dana, dok je kao obično gledao pčele, shvatio je. Nije bila greška u knjigama nego u ljudima, jer je video da iz istog cveta pčela sakuplja med, a pauk otrov.

Iz moje zbirke«Velike teme i ja«.

SREČA - SREĆA

 

Frogman 3, suhi pastel, Ana Vidmar, 2012.

vir: http://lepopisana.blogspot.com

Ne vemo kaj bo jutri, zato nihče z gotovostjo ne more reči, da je srečen.

Ko razmišljamo, se zavemo, da sreča ni trajno stanje. Sreča so trenutki, ki jih doživimo posamično. Ti trenutki živijo v nas, o njih razmišljamo in jih podoživljamo. Tako ustvarjamo občutke sreče.

Sreča je stanje duha.

Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«

***

Ne znamo šta će biti sutra zato niko, sa sigurnošću, ne može da kaže da je srećan.

Dok tako razmišljamo postajemo svesni da sreća nije trajno stanje, da sreću čine trenutci, koje doživljavamo pojedinačno. Ti trenuci žive u nama, razmišljamo o njima i na taj način ih ponovo doživljavamo. Tako nastaju osećanja sreće.

Sreća je stanje duha.

Iz moje zbirke »Velike teme i ja«

 

JEDNOG LEPOG DANA

 Kad umrem, jednog lepog dana

moje telo će se u lipu pretvoriti

mirisnu, lekovitu sa stotinu grana

leti će se hiljadu cvetova otvoriti.

Kad umrem, jednog lepog dana

moja duša će se pretvoriti u pčelu

koja će moći večnost da dosanja,

poveže juče i danas u pesmu smelu.

Jednoga dana kada lipa opet procveta

doleteće mala pčela pozlaćenih krila

ljubiće nežno lipu od cveta do cveta

to je harmonija kao što je nekad bila.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

RAZMISLIMO

 

Danes je nekdo rekel, da ima take prijatelje, da sovražnikov sploh ne potrebuje.

Mislim, da vsi potrebujemo sovražnike. Oni nas navdihujejo, prisilijo nas, da razmišljamo, da se učimo in izpopolnjujemo, da bi jih lahko premagali ali se obranili pred njihovimi napadi. Pameten sovražnik sluti naš skriti potencial in ceni našo moč in znanje. Prav zaradi tega imamo včasih srečo, da svoje sovražnike spremenimo v iskrene in zveste prijatelje.

Pogosto govorimo o svojih prijateljih, zelo redko pa o svojih sovražnikih. Čeprav sovražnike potrebujemo v enaki meri kot potrebujemo prijatelje.

Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«

***

Danas je neko rekao da ima takve prijatelje, da mu neprijatelji nisu potrebni.

Mislim da su svima potrebni neprijatelji. Oni nas nadahnjuju, primoraju nas da razmišljamo, da učimo i da se usavršavamo da bi mogli da ih pobedimo, ili da se od njih odbranimo. Pametan neprijatelj sluti naš skriveni potencijal i ceni našu snagu i znanje. Baš zbog toga ponekad možemo svoje neprijatelje pretvoriti u iskrene i verne prijatelje.

Često pričamo o svojim prijateljima, a retko o svojim neprijateljima. A neprijatelji su nam potrebni isto kao i prijatelji.

Iz moje zbirke »Velike teme i ja«

POLETJE - LETO

Nebo nad mojim vrtom je visoko in modro z drobnimi belimi pikicami oblakov. Sonce se igra z njimi skrivalnice, vrt pa jim prilagaja svoje barve.

Poletno popoldne. Listje šumi suho in glasno.

Kdaj bo začelo deževati?

Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«.

***

Nebo iznad moje bašte je visoko i plavo posuto tačkicama belih oblaka. Sunce se sa njima igra žmurke, a bašta im se prilagođava i menja svoje boje.

Letnje popdne. Lišće šumi suvo i glasno.

Kada će pasti kiša?

Iz moje zbirke »Velike teme i ja«.

SEĆANJA I OSEĆANJA

 

Pletem pesme od srebrnih niti sećanja

uplićem nežne boje nekih davnih dana

pletem pesme od zlatnih niti osećanja

što mi i danas greju srce u rana svitanja.

Slikam lice mladića i vrtlog tihe muzike

što će zauvek ostati u mojim sećanjima

devojku sa očima kao sa španske slike

povezani su beskrajno nežnim osećanjma.

Sa vrtoglavih visina zvezde su nas gledale

kao da smo kap bistre vode što se pije žedno

možda su se čudile, možda su se smejale,

a ponekad pomislim da im je bilo sve jedno.

Iz moje pesničke zbirka »Daleki horizonti«

OBLJUBE - OBEĆANJA

Ljudje obljubljamo preveč, tudi takrat, ko vemo, da vseh obljub ne moremo izpolniti pa se zaradi tega moramo opravičevati. Opravičevanje je vsem neprijetno. Oseba, ki se opravičuje čuti krivdo, ker ni izpolnila svoje obljube. Oseba, kateri se opravičujemo se zaveda svoje nepomembnosti, saj ni vredna, da bi ljudje naredili to, kar so obljubili.

Nihče nas ne sili obljubljati. Ko obljub ne izpolnimo, je samo to pomembno. Razlogi zakaj nismo, so popolnoma nepomembni, celo škodljivi. Nihče ne sliši rad, da je nekdo nanj pozabil, da je nekdo drug bolj pomemben kot on, da je zanj zmanjkalo časa.

December 2006

Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«

***

Obećavamo previše, čak i kada unapred znamo da ne možemo ispuniti svoja obećanja i da ćemo zbog toga morati da se opravdavamo. A opravdavanje je za sve mučno. Onaj koji se opravdava, oseća se krivim, jer nije ispunio obećanje. Onaj koji to sluša postaje svestan svoje manje vrednosti, jer nije vredan da ljudi urade to što su mu sami, svojom voljom, obećali.

Niko nas ne tera da obećavamo, jer kada ne ispunimo obećanja, važno je samo to. Razlozi zašto to nismo učinili, potpuno su nevažni, čak su i štetni. Niko ne voli da čuje da ga je neko zaboravio, da je neko drugi bio preči, da za njega nije bilo vremena.

Decembar 2006

Iz moje zbirke »Velike teme i ja«

MOJE MISLI

Moje misli su kao žedne vode

kao razjarene bujice što sve nose

uvlače dušu u brze, opasne vrtloge

prelaze granice i razumu prkose.

Svet je bršljan, obvio me je. Neka.

Samoća je postavila zamku od pliša.

Bol stražari i gleda me. Čekam, čeka.

Oblaci su puni, uskoro će pasti kiša.

Srce kuca kao ratni bubnjevi iz daleka

zvuk odlazi dalje, gubi se negde u noći

povući će se voda, porašće trava meka

umiriće se duša. U tišini sklapam oči.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

O PLEMENITOSTI

Stari narodi so plemenite ljudi upodabljali z blagim nasmehom, ker so mislili, da je barbarsko kazati jezo, bes, sovraštvo in druga čustva, ki bi kazila obraz. Plemenit človek se je vedno imel v oblasti.

Danes tako razmišljajo vzhodni narodi. Menijo, da je nespodobno druge obremenjevati s svojo slabo voljo in z zgodbami o svojih osebnih težavah. Tisočletna vzgoja se je vtisnila v njihov »genski spomin« in postala njihova karakterna lastnost.

Kaj pa mi, ki pogosto podcenjujemo druge in smo ponosni na svojo evropsko kulturo? Ali nismo skupina Barbarov in nekulturnih ljudi?

Do kdaj bo vladal primitivizem, ki ga novodobni »intelektualci« označujejo za svobodo mišljenja in izražanja?

.Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«

***

Stari narodi su plemenite ljude prikazivali sa blagim smeškom na licu, jer su mislili da je pokazivati ljutnju, bes, mržnju i druga osećanja, koja izobličavaju lice, znak varvarizma. Plemenit čovek uvek vlada sobom i kontroliše svoje strasti, govorili su.

Danas tako razmišljaju narodi na istoku. Misle, da je nepristojno opterećivati druge svojim neraspoloženjem i pričama o ličnim problemima. Vaspitanje dugo hiljadama godima utisnulo se u njihov »genski zapis« i postalo njihova karakterna osobina.

A mi koji često potcenjujemo druge i koji smo ponosni na svoju evropsku kulturu, zar svojim ponašanjem ne pokazujemo da smo grupa Varvara i nekulturnih ljudi?

Do kada će nam vladati primitivizam, o kojem „savremeni intelektualci« govore kao o slobodi mišljenja i izražavanja?

Iz moje zbirke »Velike teme in ja«

PONEKAD

Ponekad poželim da zavirim u drugi svet

u predele odakle se još niko vratio nije

da za trenutak vidim moje mile duše opet

ali se uplašim od tajni koje taj svet krije.

Ponekad se pitam kako im je iznad oblaka

u rajskom vrtu gde sa anđelima kolo vode

tamo gde se ne meri vreme od zore do mraka

da li su od nedaća i patnji uspeli da se oslobode.

Ponekad poželim da mogu da im ispričam priče

da im kažem ono što sam želela a nisam znala

da vide moje oči što na njihove sve više liče

da im pevam pesmice kao kada sam bila mala.

Iz moje pesničke zbirkr »Daleki horizonti«

MISLI BEZ REČI

Neke misli moraju ostati bez reči

po predelima duše sa njima putujem

one su čudesan melem što sve rane leči

i nebeska muzika koju samo ja čujem.

Kada grube reči kao otrovne strele polete

ka srcu što samo za ljubav i praštanje zna

misao tajna bez reči neprobojan štit isplete

da duša može da ostane izvan svakog zla.

U danima neizvesnosti, žalosti i tuge

kad srce ne može gorke suze da spreči

duša me zagrli i odvede u predele druge

gde vladaju misli koje su ostale bez reči.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horižonti«

MALA RAZMIŠLJANJA U DOBA KORONE

Život nas često dovede u situacije koje zbog neznanja, nedostatka iskustve ili prejakih emocija ne možemo da kontrolišemo i tako nas primora da se suočimo sa nepoznatim u sebi i oko nas. Tada poželimo da otkrijemo mesto gde su sakriveni svi odgovori, gde možemo da nađemo utočište, da razmišljamo i pronađemo rešenja za situacije u kojima smo se našli. I nalazimo ga, to je prošlost. Tamo spoznamo da je sve što trenutno doživljavamo i preživljavamo nekada već postojalo, da je to neko već doživeo, da je našao rešenje i negde to zapisao, jer svet nije počeo sa nama i neće se sa nama završiti. Postanemo svesni snažne moći vremena i da samo vreme može da otkrije istinu i zaleči rane koje nam je život zadao.

U tim vanrednim situacijama spoznamo da smo višeslojna bića. Dok živimo svoj svakodnevni život ne razmišljamo da ispod tog vidljivog sloja teče reka nevidljivog koja izbije na površinu u trenucima kada popuste razumske kontrole i samokontrole. Tada naše misli traže puteve nezavisno od naše volje i čini nam se da neko drugi otkriva zavesu sa događaja koje ne znamo da objasnimo, ne želimo da priznamo ili sa njima ne možemo da se suočimo. Počiinjemo da verujemo u moć reči koja može da poveže ljude preko nevidljivih mostova u vremenu. To spoznanje da nismo sami donosi olakšanje kao kad pogledamo naviše u zvezdanu noć, tamnu kao somot i odjednom sve pred našim očima zablista neviđenim sjajem koji nema izvora, jednostavno svetlost samo nadire i lije iz blistavog neba. To je svetlost koja se viđa samo u času početka novog života ili smrti božjeg čoveka, koja nas zaslepljuje i spušta se sa Meseca i zvezda kao srebrni veo. Ta svetlost povezuje naše duše sa dušama naših predaka. Gledajući taj sjaj spoznamo da ništa na svetu nije zauvek izgubljeno da čak ni smrt ne može da nas odvoji od ljudi koje volimo. Oni nastavljaju da žive sa nama kao naša prošlost i kroz sadašnjost postaju deo naše budućnosti. Ako smo nekada bili srećni to ostaje i onda kada više nismo srećni. Bol ne potire sreću. Ono što je nekada postojalo ostaje bez obzira na sve kasnije događaje.

Kada se zaustave svi satovi na svetu i kada nastupi velika sveobuhvatna tišina niko se neće pitati odakle smo došli ni kuda idemo. Postaćemo svesni da smo uvek bili tu i da nigde ne idemo. Spoznaćemo i da čovekov život nije samo trenutak u večnosti, kratak kao treptaj oka, znaćemo da je čovek večnost sama.

BAJKA O BELOM JELENU I VILI

 

Pretvorili su mesečevi zraci noć u dan

posrebrili krošnje drveća i svaki žbun

prosuli bisere po travi da se ostvari san

beli jelen postaje mladić kada je mesec pun.

Kraj jezera čekala je dragog lepa Vila

u zagrljaju slušala je njegovog srca glas

milovala ih je voda nežno kao meka svila:

»Zajedno smo, ova noć je stvorena za nas«.

Mesec bledi. Pred svitanje čarolija se gubi

žure, mladić se menja, mirišu perunike.

Opet je jelen. Vila još jednom dragog ljubi,

sunce će ih vratiti na moju policu za knjige.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

SIMA

Sima je bio đavo. Nije to bio njegov nadimak, on je bio pravi, pravcati đavo. Priču o Simi sam čula jedne letnje večeri dok smo sedeli na klupici ispred naše kuće i pričali.

Tog leta smo voleli strašne priče. Trudili smo se da izmislimo priče sa što strašnijim prizorima, prepričavali smo bajke u kojima su vladala strašna natpridodna bića, čak smo i knjige koje smo čitali „ulepšavali“ strašnim detaljima. Svi smo se trudili da izazovemo što više neverice i straha, pa se ponekad neko od dečaka sakrio iza živice od tamarike, šaputao neke nerazumljive reči ili imitirao neka nestvarna bića i još više nas plašio. Nisam se stvarno bojala, jer sam svoje priče izmišljala, pa sam verovala da i drugi to čine.

Ali Mira nije bila takva. Ona je pričala istinite priče koje je nekada davno doživeo neko iz njene porodice, ili neko od ljudi koje smo svi poznavali. Slušali smo je pažljivo, širom otvorenih očiju, i mada je negde u našoj svesti postojala sumnja, povlačila se pred jakim argumentima, tipa „moja baba“ ili „moj deda“. Poznavali smo i babu i dedu, bili su jako stari, pa smo verovali da se u to davno doba, kada su oni bili mali, nešto od toga stvarno i dogodilo.

Te večeri, Mira nam je ispričala istinitu priču o navrndedi njenog dede, koji je imao svog ličnog đavola. Takvu priču još niko od nas nije čuo. Gledali smo je začuđeno i sa nevericom.

• Odakle mu đavo, pitala sam.
• Sam ga je stvorio.
• Kako, uskliknuli smo svi u glas.

• Bilo je ovako. Uzeo je jaje graoraste kokoške, ali ne svako jaje. To je moralo biti prvo jaje koje je ta kokoška snela, ali ne bilo kog dana, već 29. februara u noći punog meseca. Nosio ga je godinu dana, ispod levog pazuha. Jednom mesečno, u doba uštapa, vadio je jaje, izlagao ga mesečevim zracima i izgovarao neke nerazumljive reči. On nije znao šta te reči znače, nije znao ni onaj od koga ih je čuo. Znalo se samo da su čarobne. Posle godinu dana iz jajeta se izlegao đavo, obučen u plave pantalone i crvenu košulju. U jednom danu je porastao kao mlad momak. Đavoli to mogu. Imao je čovečji lik, bio je jako lep pa niko nije znao ko je zapravo. Dedin navrndeda Arkadije ga je nazvao Sima. Svi su mislili da je Sima njegov lični sluga, jer nikog nije slušao osim njega.
• Šta mislite, rekla sam, kako bi bilo lepo da imamo jednog takvog đavola, koji će slušati samo nas i raditi sve poslove koje mi ne volimo?
• Ja bih se bojala, rekla je moja sestra, đavoli su zli i rade protiv ljudi.
• Jeste, i Sima je bio takav, složila se Mira. Dobar je bio samo prema dedinom navrndedi, a svima ostalima je pravio štetu. Pričalo se da je onima koji su mu se zamerili palio žito, slao bolesti na ovce, svinje i krave, a jednog leta je sva stoka u selu stradala samo zbog njegove zlobe. Dedinog navrndedu Arkadija je naveo da se kocka, pomagao mu je da pobeđuja, ali mu je uvek stavljao na znanje da su te pobede njegova zasluga. Navrndeda Arkadije je na kartama zaradio mnogo novaca, čak je dobio i salaš nekog gazde preko Tise, koji se kasnije zbog tog gubitka obesio.

Uplašila sam se. Sima je bio baš jako zao.

• Šta je posle bilo, pitala sam tihim glasom, kao da se bojim da me neko ne čuje.
• Prolazile su godine, nastavila je da priča Mira, a kada bi počeo da stari, Sima je odlazio sa imanja i posle izvesnog vremena, ponovo se vraćao kao mlad momak. Tako je bilo sve dok dedin navrndeda nije umro. Posle njegove smrti imanje je nasledio njegov sin Svetozar, koji je, kao i svi ostali, mislio da je Sima običan sluga. Posle izvesnog vremena Sima mu se razotkrio i ispričao priču o svom „rođenju“ i svim poslovima koje je obavio za njegovog oca, kao i to da sada čeka njegova naređenja. Svetozar je bio jako pobožan čovek pa se zgrozio već od same pomisli da bi imao bilo kakvog posla sa đavolom. Bio je pametan i amišan pa je znao da se ne sme zameriti đavolu, jer bi mogao da se okrene ptotiv njega. Dugo je razmišljao kako da ga se oslobodi i dosetio se. Jednoga dana je pozvao Simu i naredio mu da donese prsten sa najvećim dijamantom na svetu, koji se nalazio na dnu najdubljeg mora na svetu. Istog trena je Sima otišao i do dan danas se nije vratio. Od tada je prošlo mnogo godina. O Simi su se pričale neverovatne priče, mada je sve manje ljudi u njih verovalo. Samo oni najstariji su, duboko u duši, znali da je đavo nesmrtan i da je samo pitanje vremena kada će naći prsten i vratiti se. Bojali su se tog dana.

Slušala sam priču sa nevericom. Već sam htela da kažem da to nije istina, ali sam se setila da su đavoli jako osvetoljubivi. Zaćutala sam.

• Možda tamo u najdubljem moru nema prstenja, rekla sam sa nadom u glasu.
• Ima. Mnogo brodova je tamo potonulo. Naći će prsten i vratiće se, rekla je Mira.

Te noći nisam mogla da spavam. Strašno sam se bojala.

• Nisam mogla da spavam zbog Sime, rekla je sestra.
• Hajde da pitamo nekoga da li đavoli postoje.
• A koga da pitamo?
• Mama Đurđinku, ona će sigurno znati.

Tako smo i uradile. U našoj ulici je mama Đurđinka važila za pobožnu ženu, išla je redovno u crkvu i često je spominjala i Boga i đavola. Ozbiljno nas je slušala.

• Da li verujete u Boga, pitala je.

Sestra i ja smo zbunjeno ćutale. Nismo znale šta da odgovorimo.

• Ja verujem u Boga. Ako postoji Bog, postoji i đavo, rekla je, a ja znam da Bog postoji. Sve na svetu ima lice i naličje.

Još više smo se uplašile. Nismo bile zadovoljne njenim odgovorom, želele smo da nas neko uteši.

• Da pitamo mamu i tatu?

Sestra se složila. Mama je slušala i rekla:

• Svet je velik. Postoje mesta gde vlada Bog i mesta gde nije uvek prisutan. To sve zavisi od ljudi. Uvek su ljudi oni koji biraju i odlučuju kome će dozvoliti da uđe u njihov svet.
• Zlo postoji, rekao je tata, nazivamo ga različitim imenima, jedno od njih je i đavo.
• Ali Sima je pomogao onom navrndedi da se obogati, rekla sam.

Ne znam šta sam htela, možda samo neku potvrdu da Sima i nije tako jako loš.

• Taj navrndeda je želeo samo moć, nije mu bilo važno kako će je steći. Njegov naslednik je bio pametniji, shvatio je da cilj ne opravdava sredstvo.
• Sada se još više bojim, žalosno sam rekla.
• Ne treba da se bojiš đavola, a ni svaki strah nije loš. Zbog straha smo oprezni, razmišljamo i učimo kako da ga pobedimo.

Bila sam zbunjena. Bolje da nikog ništa nisam ni pitala, mislila sam. Svi njihovi odgovori još više su me ubedili ga đavoli postoje.

Priču o Simi sam dugo pamtila. Bilo je u njoj nečeg zbog čega nisam mogla da je svrstam u grupu „strašnih priča sa sokaka“. Strah od Sime je bio stvaran, jer je i Sima mogao biti stvaran. Od tada o đavolu Simi nisam pričala nikom, bojala sam se da ću samo, ako ga spomenen izazvati zlo.

Ne bih se ja bojala Sime da je on bio kao svi drugi đavoli, crn i dlakav, sa rogovima, kozjom bradom i nogama i kad bi imao rep. Uplašila me je ta priča, jer se Sima po izgledu nije razlikovao od drugih ljudi, pa sam se bojala da ga neću prepoznati kada se vrati.

***

Kada sam, mnogo godina kasnije, razmišljala o zlu spoznala sam da je zlo teško prepoznati, jer se često krije iza prijatnog izgleda, lepih reči ili velikih obećanja.

Iz moje zbirke pripovedaka "Priče iz limene kutije"

ŽIVA VODA

 

U jednoj šumi ispod širokog nebeskog svoda

raste stoletni hrast koji gromovima odoleva

iz dubina, iz njegovog korena izvire živa voda

koja podmlađuje i leči srce i dušu od svih bolova.

Uliva se u jezero gde se vile kupaju dok ne svane

tamo se oduvek Žar-ptica iz pepela ponovo rađa

hrabri ratnik tom vodom leči svoje teške rane

nepoznata tajanstvena žena odatle odlazi mlađa.

Mnogi tu šumu, hrast i srebrno jezero bez dna

vekovima traže, pustolovski duh nikad ne miruje

vreme je izbrisalo tragove, samo Kasandra zna

gde je čarobna šuma i izvor, ali joj niko ne veruje.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«