SIMA

Sima je bio đavo. Nije to bio njegov nadimak, on je bio pravi, pravcati đavo. Priču o Simi sam čula jedne letnje večeri dok smo sedeli na klupici ispred naše kuće i pričali.

Tog leta smo voleli strašne priče. Trudili smo se da izmislimo priče sa što strašnijim prizorima, prepričavali smo bajke u kojima su vladala strašna natpridodna bića, čak smo i knjige koje smo čitali „ulepšavali“ strašnim detaljima. Svi smo se trudili da izazovemo što više neverice i straha, pa se ponekad neko od dečaka sakrio iza živice od tamarike, šaputao neke nerazumljive reči ili imitirao neka nestvarna bića i još više nas plašio. Nisam se stvarno bojala, jer sam svoje priče izmišljala, pa sam verovala da i drugi to čine.

Ali Mira nije bila takva. Ona je pričala istinite priče koje je nekada davno doživeo neko iz njene porodice, ili neko od ljudi koje smo svi poznavali. Slušali smo je pažljivo, širom otvorenih očiju, i mada je negde u našoj svesti postojala sumnja, povlačila se pred jakim argumentima, tipa „moja baba“ ili „moj deda“. Poznavali smo i babu i dedu, bili su jako stari, pa smo verovali da se u to davno doba, kada su oni bili mali, nešto od toga stvarno i dogodilo.

Te večeri, Mira nam je ispričala istinitu priču o navrndedi njenog dede, koji je imao svog ličnog đavola. Takvu priču još niko od nas nije čuo. Gledali smo je začuđeno i sa nevericom.

• Odakle mu đavo, pitala sam.
• Sam ga je stvorio.
• Kako, uskliknuli smo svi u glas.

• Bilo je ovako. Uzeo je jaje graoraste kokoške, ali ne svako jaje. To je moralo biti prvo jaje koje je ta kokoška snela, ali ne bilo kog dana, već 29. februara u noći punog meseca. Nosio ga je godinu dana, ispod levog pazuha. Jednom mesečno, u doba uštapa, vadio je jaje, izlagao ga mesečevim zracima i izgovarao neke nerazumljive reči. On nije znao šta te reči znače, nije znao ni onaj od koga ih je čuo. Znalo se samo da su čarobne. Posle godinu dana iz jajeta se izlegao đavo, obučen u plave pantalone i crvenu košulju. U jednom danu je porastao kao mlad momak. Đavoli to mogu. Imao je čovečji lik, bio je jako lep pa niko nije znao ko je zapravo. Dedin navrndeda Arkadije ga je nazvao Sima. Svi su mislili da je Sima njegov lični sluga, jer nikog nije slušao osim njega.
• Šta mislite, rekla sam, kako bi bilo lepo da imamo jednog takvog đavola, koji će slušati samo nas i raditi sve poslove koje mi ne volimo?
• Ja bih se bojala, rekla je moja sestra, đavoli su zli i rade protiv ljudi.
• Jeste, i Sima je bio takav, složila se Mira. Dobar je bio samo prema dedinom navrndedi, a svima ostalima je pravio štetu. Pričalo se da je onima koji su mu se zamerili palio žito, slao bolesti na ovce, svinje i krave, a jednog leta je sva stoka u selu stradala samo zbog njegove zlobe. Dedinog navrndedu Arkadija je naveo da se kocka, pomagao mu je da pobeđuja, ali mu je uvek stavljao na znanje da su te pobede njegova zasluga. Navrndeda Arkadije je na kartama zaradio mnogo novaca, čak je dobio i salaš nekog gazde preko Tise, koji se kasnije zbog tog gubitka obesio.

Uplašila sam se. Sima je bio baš jako zao.

• Šta je posle bilo, pitala sam tihim glasom, kao da se bojim da me neko ne čuje.
• Prolazile su godine, nastavila je da priča Mira, a kada bi počeo da stari, Sima je odlazio sa imanja i posle izvesnog vremena, ponovo se vraćao kao mlad momak. Tako je bilo sve dok dedin navrndeda nije umro. Posle njegove smrti imanje je nasledio njegov sin Svetozar, koji je, kao i svi ostali, mislio da je Sima običan sluga. Posle izvesnog vremena Sima mu se razotkrio i ispričao priču o svom „rođenju“ i svim poslovima koje je obavio za njegovog oca, kao i to da sada čeka njegova naređenja. Svetozar je bio jako pobožan čovek pa se zgrozio već od same pomisli da bi imao bilo kakvog posla sa đavolom. Bio je pametan i amišan pa je znao da se ne sme zameriti đavolu, jer bi mogao da se okrene ptotiv njega. Dugo je razmišljao kako da ga se oslobodi i dosetio se. Jednoga dana je pozvao Simu i naredio mu da donese prsten sa najvećim dijamantom na svetu, koji se nalazio na dnu najdubljeg mora na svetu. Istog trena je Sima otišao i do dan danas se nije vratio. Od tada je prošlo mnogo godina. O Simi su se pričale neverovatne priče, mada je sve manje ljudi u njih verovalo. Samo oni najstariji su, duboko u duši, znali da je đavo nesmrtan i da je samo pitanje vremena kada će naći prsten i vratiti se. Bojali su se tog dana.

Slušala sam priču sa nevericom. Već sam htela da kažem da to nije istina, ali sam se setila da su đavoli jako osvetoljubivi. Zaćutala sam.

• Možda tamo u najdubljem moru nema prstenja, rekla sam sa nadom u glasu.
• Ima. Mnogo brodova je tamo potonulo. Naći će prsten i vratiće se, rekla je Mira.

Te noći nisam mogla da spavam. Strašno sam se bojala.

• Nisam mogla da spavam zbog Sime, rekla je sestra.
• Hajde da pitamo nekoga da li đavoli postoje.
• A koga da pitamo?
• Mama Đurđinku, ona će sigurno znati.

Tako smo i uradile. U našoj ulici je mama Đurđinka važila za pobožnu ženu, išla je redovno u crkvu i često je spominjala i Boga i đavola. Ozbiljno nas je slušala.

• Da li verujete u Boga, pitala je.

Sestra i ja smo zbunjeno ćutale. Nismo znale šta da odgovorimo.

• Ja verujem u Boga. Ako postoji Bog, postoji i đavo, rekla je, a ja znam da Bog postoji. Sve na svetu ima lice i naličje.

Još više smo se uplašile. Nismo bile zadovoljne njenim odgovorom, želele smo da nas neko uteši.

• Da pitamo mamu i tatu?

Sestra se složila. Mama je slušala i rekla:

• Svet je velik. Postoje mesta gde vlada Bog i mesta gde nije uvek prisutan. To sve zavisi od ljudi. Uvek su ljudi oni koji biraju i odlučuju kome će dozvoliti da uđe u njihov svet.
• Zlo postoji, rekao je tata, nazivamo ga različitim imenima, jedno od njih je i đavo.
• Ali Sima je pomogao onom navrndedi da se obogati, rekla sam.

Ne znam šta sam htela, možda samo neku potvrdu da Sima i nije tako jako loš.

• Taj navrndeda je želeo samo moć, nije mu bilo važno kako će je steći. Njegov naslednik je bio pametniji, shvatio je da cilj ne opravdava sredstvo.
• Sada se još više bojim, žalosno sam rekla.
• Ne treba da se bojiš đavola, a ni svaki strah nije loš. Zbog straha smo oprezni, razmišljamo i učimo kako da ga pobedimo.

Bila sam zbunjena. Bolje da nikog ništa nisam ni pitala, mislila sam. Svi njihovi odgovori još više su me ubedili ga đavoli postoje.

Priču o Simi sam dugo pamtila. Bilo je u njoj nečeg zbog čega nisam mogla da je svrstam u grupu „strašnih priča sa sokaka“. Strah od Sime je bio stvaran, jer je i Sima mogao biti stvaran. Od tada o đavolu Simi nisam pričala nikom, bojala sam se da ću samo, ako ga spomenen izazvati zlo.

Ne bih se ja bojala Sime da je on bio kao svi drugi đavoli, crn i dlakav, sa rogovima, kozjom bradom i nogama i kad bi imao rep. Uplašila me je ta priča, jer se Sima po izgledu nije razlikovao od drugih ljudi, pa sam se bojala da ga neću prepoznati kada se vrati.

***

Kada sam, mnogo godina kasnije, razmišljala o zlu spoznala sam da je zlo teško prepoznati, jer se često krije iza prijatnog izgleda, lepih reči ili velikih obećanja.

Iz moje zbirke pripovedaka "Priče iz limene kutije"