MALA RAZMIŠLJANJA U DOBA KORONE

Život nas često dovede u situacije koje zbog neznanja, nedostatka iskustve ili prejakih emocija ne možemo da kontrolišemo i tako nas primora da se suočimo sa nepoznatim u sebi i oko nas. Tada poželimo da otkrijemo mesto gde su sakriveni svi odgovori, gde možemo da nađemo utočište, da razmišljamo i pronađemo rešenja za situacije u kojima smo se našli. I nalazimo ga, to je prošlost. Tamo spoznamo da je sve što trenutno doživljavamo i preživljavamo nekada već postojalo, da je to neko već doživeo, da je našao rešenje i negde to zapisao, jer svet nije počeo sa nama i neće se sa nama završiti. Postanemo svesni snažne moći vremena i da samo vreme može da otkrije istinu i zaleči rane koje nam je život zadao.

U tim vanrednim situacijama spoznamo da smo višeslojna bića. Dok živimo svoj svakodnevni život ne razmišljamo da ispod tog vidljivog sloja teče reka nevidljivog koja izbije na površinu u trenucima kada popuste razumske kontrole i samokontrole. Tada naše misli traže puteve nezavisno od naše volje i čini nam se da neko drugi otkriva zavesu sa događaja koje ne znamo da objasnimo, ne želimo da priznamo ili sa njima ne možemo da se suočimo. Počiinjemo da verujemo u moć reči koja može da poveže ljude preko nevidljivih mostova u vremenu. To spoznanje da nismo sami donosi olakšanje kao kad pogledamo naviše u zvezdanu noć, tamnu kao somot i odjednom sve pred našim očima zablista neviđenim sjajem koji nema izvora, jednostavno svetlost samo nadire i lije iz blistavog neba. To je svetlost koja se viđa samo u času početka novog života ili smrti božjeg čoveka, koja nas zaslepljuje i spušta se sa Meseca i zvezda kao srebrni veo. Ta svetlost povezuje naše duše sa dušama naših predaka. Gledajući taj sjaj spoznamo da ništa na svetu nije zauvek izgubljeno da čak ni smrt ne može da nas odvoji od ljudi koje volimo. Oni nastavljaju da žive sa nama kao naša prošlost i kroz sadašnjost postaju deo naše budućnosti. Ako smo nekada bili srećni to ostaje i onda kada više nismo srećni. Bol ne potire sreću. Ono što je nekada postojalo ostaje bez obzira na sve kasnije događaje.

Kada se zaustave svi satovi na svetu i kada nastupi velika sveobuhvatna tišina niko se neće pitati odakle smo došli ni kuda idemo. Postaćemo svesni da smo uvek bili tu i da nigde ne idemo. Spoznaćemo i da čovekov život nije samo trenutak u večnosti, kratak kao treptaj oka, znaćemo da je čovek večnost sama.