JA

 Rodila sam se u proleće, bila je nedelja

dok su pčele pevale iznad plavih ljubičica

tada je na prozor sletele bela golubica

mojoj majci nije silazio osmeh sa lica.

Zaljubila sam se u proleće, u njegove tople oči

srce je razdragano plesalo, sleteo je leptir beli

u moj život je doneo divne dane i još lepše noći

tada sam znala da je to ljubav za život celi.

Umreću u proleće, sa mirisom jorgovana

u zlatni smiraj dana neće biti mesta za tugu

samo lepa sećanja iz divnih sunčanih dana

dok me bela golubica vodi na obalu drugu.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

 

MUZIKA

 

Dok slušam Albinonijev Adađo saginjem glavu

čvrsto zatvaram oči da mi suze ne poteku

ja sam oblak koji je prosuo bisere u travu

i bujica osećanja što se uliva u mirnu reku.

Nessun dorma. Noć je, na mesečini lipe mirišu

glas tenora snažna osećanja pokreće u zoru

prsti prepleteni, dva srca u istom ritmu dišu

niko ne spava, zvezde su uhvaćene u prozoru.

Vreme prolazi, događaji postaju samo sećanja

Šopenov Nokturno. Muzika kao ptica doleće

ožive sećanja i želje da se ispune obećanja,

niko ne zna kada će nebo prestati da se okreće.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

PROLEĆE

 

U Sibiru na velikoj reci puca led

od silnog praska trese se drveće

drhti tajga koja seže u nedogled

kao bes sibirskog tigra stiže proleće.

Kod nas cvetaju breskve, kajsije i šljive

zima je prošla, plavi zumbul miriše

kao zeleno more talasaju se njive

dok noću padaju plahe prolećne kiše.

Odlaze ždralovi, prema severu lete

vratiće se laste, već su stigle rode

priroda je savršena, pomislim, sa malo sete

da bi neko došao prvo mora neko da ode.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

KAMEN

 

Ne volim sveće

plaši me njihov plamen.

Na duši kamen.

Iz moje pesničke zbirke »Zlatne zore«

NASPROTJA - SUPROTNOSTI

 

Vse ima svoje nasprotje in samo z njim tvori celoto. Ne bi znali kaj je dobro, če ne bi obstajalo zlo, lepote ne bi znali opisati in doživeti brez grdega, ne bi vedeli kaj je pogum, če ne bi poznali strahu. Kdo je ljubil ve kaj je sovraštvo, kdo vidi dan ve kako temna je noč in tisti ki živi v ledu nestrpno čaka tople sončeve žarke.

Vse to vemo, vendar želimo samo tisto kar je lepo in dobro. Izogibamo se njihovih nasprotij, čeprav so nam prav ta nasprotja in to, da se jih zavedamo omogočila uživanje v stvareh, ki so nam prijetne in jih želimo.

Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«

***

Sve ima svoju suprotnost i samo sa njom čini celinu. Ne bi znali šta je dobro da ne postoji zlo, ne bi znali da opišemo i doživimo lepo bez ružnog, ne bi znali šta je hrabrost da ne poznajemo strah. Ko je voleo zna šta je mržnja, ko vidi dan zna kako mračna je noć. Onaj ko živi u ledu nestrpljivo čeka tople sunčeve zrake.

Sve to znamo, pa ipak želimo samo ono što je lepo i dobro. Izbegavamo njihove suprotnosti, mada su nam baš te suprotnosti i to što smo ih svesni omogućili uživanje u stvarima koje su nam prijatne i koje želimo.

Iz moje zbirke »Velike teme i ja«

 

LJUBAVNA PRIČA

 

Negde na istoku raste limunovo drvo

na bele cvetove pčele vole da sede

limun krasi mnoge bašte i celo ostrvo

ali kisele plodove niko ne želi da jede.

Na drugom kraju sveta raste vanila lepotica

tople letnje noći mirišu od njenog cveta

sanjari o jednim toplim očima, nasmejana lica

želi da takva ljubav uđe u sve domove sveta.

Jednoga dana u toploj kuhinji su se sreli

kiseo limun i mirisna vanilna iz Arabije

na prvi pogled su se beskrajno zavoleli

i nastale su moje omiljene Vanilimun gurabije.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

ZIMA

 Doleću sivi ždralovi sa njima i zima dolazi

na hladnom nebu kliktaj se čuje već ceo dan

nose ih severni vetrovi i mraz što ne prolazi

njihova sibirska močvara sniva zimski san.

Ne volim zimu ni mraz što štipa obraze,

ni severni ledeni vetar što mi oduzima dah

ne volim sive magle što danima ne prolaze

ni kada se već u rano popodne spusti mrak.

Ponekad doleti neka zalutala laka pahuljica

donese svežinu i sećanja na neke zlatne zore

još poneki suvi list zadrhti i poleti kao ptica

jutro će sutra naslikati ledeno cveće na prozore.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

 

BAJKA O JEDNOM PSU

 

Iza visokog zida u suncem obasjajnoj bašti

gde po cele dane ptice pevaju na sav glas

noću padaju zvezde u stvarnosti, ne u mašti

daleko od svakodnevnice živeo je jedan pas.

Gledao je gospodara pogledom što brige leči

lizao mu je ruke i oko njega trčkarao u krug

cvilio od radosti, dok je čekao da čuje reći

što greju dušu: ti si Vule moj najbolji drug.

Vreme surov gospodar čvrstom rukom vlada

žalost se uvukla u srce, svanuo je tužan dan

sve je stalo, samo sa oraha zlatno lišće pada

tamo gde je Vule odsanjao svoj poslednji san.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

ČEKANJE

 

Prošla je Nova godina i praznici sveti

ni slatkih kolača ni suvog voća nema više

čekamo šta će nam novi dan doneti

dok kroz crne grane padaju hladne kiše.

Čekamo da se vrate laste i da dođe proleće

da prestane kiša, da se pomere kazaljke sata

da zasija sunce, da na cvet leptir sleće

poznate korake, da neko zakuca na vrata.

Zašto čekati, sve će doći u pravi čas

nezavisno od nas suce se preko neba kreće

ne možemo da menjamo svet ali možemo nas

zato postavljam svečano sto i donosim cveće.

Šta slavimo pitaš, na stolu je sve što volimo

nov dan kažem, sunce što iza oblaka izlazi

što smo zajedno, što u ovom trenutku postojimo

što ne damo da nam život u čekanju prolazi.

Iz moje zbirke „Kamenčići u mozaiku“.

 

NA DAN SVETOG NIKOLAJA

 

Na dan svetog Nikolaja osvanulo je jutro belo

čarobnim glasom dozvao je lake pahuljice

posuo srebrnim prahom njive i naše selo

u svečanu odeždu obukao bašte i ulice.

Jutro je blistalo visoko iznad belih grana

sunce je pozlatilo nebo i zemlju celu

svi smo bili svesni veličine tog dana

svuda po svetu pa i u našem selu.

Sveti Nikolaj nas gleda sa stare ikone

u tom trenutku od večnosti otetom

u svetosti praznika ceo svet zastane

dok nas blagosilja svojom rukom svetom.

Iz moje zbirke pesama „Kamenčići u mozaiku“

 

PRIJATELJI

Ko nam je dobro, smo vsi dobri in ljubeči, ko pa smo žalostni in nesrečni, iščemo nekaj na kaj se vedno lahko zanesemo. To so prijatelji. Ni treba, da bi se videvali vsak dan, dovolj je, da vemo, da so tam nekje in da mislijo na nas. Spomin na dneve, ki smo jih skupaj preživeli pa bo grel našo dušo tudi takrat, ko jih ne bo blizu nas.

Prijateljstvo se meri s preizkušnjami.

Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«

***

Kada nam je dobro, svi smo dobri i ljubazni, a kada smo tužni i nesrećni tražimo nekoga na koga možemo uvek da računamo. To su prijatelji. Ne treba da ih viđamo svaki dan, dovoljno je da znamo, da su tu i da misle na nas. Sećanje na dane koje smo zajedno proveli, grejaće našu dušu i onda kada su daleko.

Prijateljstvo se meri iskušenjima.

Iz moje zbirke »Velike teme i ja«

 

JESEN

Sitna kiša je ukrala i popila dan

jedno lice je ukralo sunčev sjaj

jedan osmeh mi je noćas odneo san

ništa ne pitam, sve se vrti u beskraj.

Opet vetar ružama svlači haljine

gole ruže stidljivo saginju glavu

ptice su pojele poslednje maline

 prvi mraz je pao na zelenu travu.

 

Jesen je, na grad plako mrak pada

iznad oblaka sigurno sija mesec žut

vetar će odneti maglu kao nekada

u zoru će sunce opet pronači svoj put.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«.

 

O LJUBEZNI - O LJUBAVI

 

Pogosto mislimo, da v ljubezni dobimo manj kot dajemo, ker druge sodimo po sebi, iz česar izhajajo tudi naša pričakovanja. Merilo stvari smo lahko samo sami sebi. Takoj, ko je tu še nekdo drug, se merila spremenijo in ne moremo pričakovati, da je mera za vse enaka.

Pozabljamo, da smo različni pa tudi, da so naše možnosti različne. Nekateri imajo v sebi več, drugi manj, vsak pa daje to, kar ima in kolikor lahko.

Ko začnemo ljubezen meriti, je to znamenje, da je ni več.

Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«

***

Često mislimo da u ljubavi dajemo više nego što dobijamo, jer o drugima sudimo prema sebi, pa su takva i naša očekivanja. Merilo stvari možemo biti samo sebi, čim je tu još neko drugi, merila se menjaju i ne možemo očekivati, da mera ostane za sve ista.

Zaboravljamo da smo različiti, kao i da su naše mogućnosti različite. Neko ima u sebi više, drugi manje, a svako daje to što ima i koliko može.

Kada počnemo da merimo ljubav, to je znak da je više nema.

Iz moje zbirke »Velike teme i ja«

 

ZABORAV

 

Na dnu mora više ne plove brodovi

tišina briše njihove poslednje tragove

uzalud ih čekaju ljudi i daleki gradovi

uzalud ih plava pučina sve glasnije zove.

Na dnu mora vlada stravična tišina

kao čelični štit je neprobojan mrak

na brodove pada svemirska prašina

tamo ne zaluta ni jedan sunčev zrak.

Izgubili su nadu oni koji su ih čekali

vreme zaboravom suši suze i sveće gasi

razbilo se ogledalo u kom su se ogledali

ponekad školjku donesu morski talasi.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

TAMO GDE ANĐELI SPAVAJU

 

Negde iznad oblaka gde anđeli spavaju

pokriveni mekom belinom svojih krila

tamo gde se san i java teško razdvajaju

znam da je nekada davno moja duša bila.

Jednoga dana u kapljici nebeske suze

obojena zlatom prvog sunčevog zračka

kada su na nebu zaspale božanske Muze

spustila se nežno na cvet žutog maslačka.

Našla se u vrtu gde su grlice živu vodu pile

u zemlji gde po cveću tiho biserna kiša pada

od iskušenja i zla štitile su je tri dobre vile

predivne brižne sestre Ljubav, Vera i Nada.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

 

VAŠA BAŠTA

U vašoj bašti ruže cvetaju i zuje pčele

miris jasmina visoko u nebo se diže

kao nekada ptice pevaju pesme vesele

korake vaše tamo čujemo mnogo bliže.

Nad vašom baštom još oblaci plove

sunce na zalasku boji ih sivo i zlatno

grlica nežno svoju ljubav uporno zove

ništa ne zaustavlja starog sata klatno.

Ali vi to već dugo dobro osećate i znate

gledate tu lepotu dole spod šarene duge

iz večnosti na sve drugi pogled imate

negde između blagog spokoja i tihe tuge.

 

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

 

ČEBELE - PČELE

 

Veliki Pisatelj v prostem času goji čebele. Ure in ure sedi in jih gleda kako letijo s cveta na cvet, nabirajo med, hranijo svoje mlade, čistijo panje in ljubeče skrbijo za svojo družino. Ko jih tako gleda ga preplavi žalost, ker ljudje, njegova najvišja kreacija, nimajo takih vrlin. Zato jim pogosto piše. Napisal jim je že Veliko knjigo nad knjigami misleč, da bo zadostovala, vendar ni. Iz te knjige so se nekateri učili pravičnosti in ljubezni, drugi pa so v njegovem imenu ubijali. Zato piše nove knjige, pojasnjuje, razlaga, zahteva. Ne pomaga prav dosti.

Nekega dne, ko je kot po navadi gledal čebele, se mu je posvetilo. Napaka ni bila v knjigah, temveč v ljudeh, kajti videl je, da z istega cveta čebela nabira med, pajek pa strup.

Iz moje zbirke«Velike teme in jaz«.

***

Veliki Pisac u slobodno vrema gaji pčele. Sate i sate sedi ispred košnica i gleda kako lete sa cveta na cvet, sakupljaju med, hrane svoj podmladak, čiste košnice i sa ljubavlju brinu o svojoj porodici. Dok ih tako gleda, preplavi ga žalost, jer ljudi, njegova najviša kreacija, nemaju takve vrline. Zato im često piše. Napisao im je već Veliku knjigu nad knjigama misleći da će im biti dovoljna, ali nije bila. Iz te knjige neki su učili o o pravednosti i ljubavi, dok su drugi u njegovo ime ubijali. Zato piše nove knjige uči ih, objašnjava i zahteva. Ne pomaže mnogo.

Jednoga dana, dok je kao obično gledao pčele, shvatio je. Nije bila greška u knjigama nego u ljudima, jer je video da iz istog cveta pčela sakuplja med, a pauk otrov.

Iz moje zbirke«Velike teme i ja«.

SREČA - SREĆA

 

Frogman 3, suhi pastel, Ana Vidmar, 2012.

vir: http://lepopisana.blogspot.com

Ne vemo kaj bo jutri, zato nihče z gotovostjo ne more reči, da je srečen.

Ko razmišljamo, se zavemo, da sreča ni trajno stanje. Sreča so trenutki, ki jih doživimo posamično. Ti trenutki živijo v nas, o njih razmišljamo in jih podoživljamo. Tako ustvarjamo občutke sreče.

Sreča je stanje duha.

Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«

***

Ne znamo šta će biti sutra zato niko, sa sigurnošću, ne može da kaže da je srećan.

Dok tako razmišljamo postajemo svesni da sreća nije trajno stanje, da sreću čine trenutci, koje doživljavamo pojedinačno. Ti trenuci žive u nama, razmišljamo o njima i na taj način ih ponovo doživljavamo. Tako nastaju osećanja sreće.

Sreća je stanje duha.

Iz moje zbirke »Velike teme i ja«

 

JEDNOG LEPOG DANA

 Kad umrem, jednog lepog dana

moje telo će se u lipu pretvoriti

mirisnu, lekovitu sa stotinu grana

leti će se hiljadu cvetova otvoriti.

Kad umrem, jednog lepog dana

moja duša će se pretvoriti u pčelu

koja će moći večnost da dosanja,

poveže juče i danas u pesmu smelu.

Jednoga dana kada lipa opet procveta

doleteće mala pčela pozlaćenih krila

ljubiće nežno lipu od cveta do cveta

to je harmonija kao što je nekad bila.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

RAZMISLIMO

 

Danes je nekdo rekel, da ima take prijatelje, da sovražnikov sploh ne potrebuje.

Mislim, da vsi potrebujemo sovražnike. Oni nas navdihujejo, prisilijo nas, da razmišljamo, da se učimo in izpopolnjujemo, da bi jih lahko premagali ali se obranili pred njihovimi napadi. Pameten sovražnik sluti naš skriti potencial in ceni našo moč in znanje. Prav zaradi tega imamo včasih srečo, da svoje sovražnike spremenimo v iskrene in zveste prijatelje.

Pogosto govorimo o svojih prijateljih, zelo redko pa o svojih sovražnikih. Čeprav sovražnike potrebujemo v enaki meri kot potrebujemo prijatelje.

Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«

***

Danas je neko rekao da ima takve prijatelje, da mu neprijatelji nisu potrebni.

Mislim da su svima potrebni neprijatelji. Oni nas nadahnjuju, primoraju nas da razmišljamo, da učimo i da se usavršavamo da bi mogli da ih pobedimo, ili da se od njih odbranimo. Pametan neprijatelj sluti naš skriveni potencijal i ceni našu snagu i znanje. Baš zbog toga ponekad možemo svoje neprijatelje pretvoriti u iskrene i verne prijatelje.

Često pričamo o svojim prijateljima, a retko o svojim neprijateljima. A neprijatelji su nam potrebni isto kao i prijatelji.

Iz moje zbirke »Velike teme i ja«