Iza visokog zida u suncem obasjajnoj bašti
gde po cele dane ptice pevaju na sav glas
noću padaju zvezde u stvarnosti, ne u mašti
daleko od svakodnevnice živeo je jedan pas.
Gledao je gospodara pogledom što brige leči
lizao mu je ruke i oko njega trčkarao u krug
cvilio od radosti, dok je čekao da čuje reći
što greju dušu: ti si Vule moj najbolji drug.
Vreme surov gospodar čvrstom rukom vlada
žalost se uvukla u srce, svanuo je tužan dan
sve je stalo, samo sa oraha zlatno lišće pada
tamo gde je Vule odsanjao svoj poslednji san.
Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«
Ni komentarjev:
Objavite komentar