Dok slušam Albinonijev Adađo saginjem glavu
čvrsto zatvaram oči da mi suze ne poteku
ja sam oblak koji je prosuo bisere u travu
i bujica osećanja što se uliva u mirnu reku.
Nessun dorma. Noć je, na mesečini lipe mirišu
glas tenora snažna osećanja pokreće u zoru
prsti prepleteni, dva srca u istom ritmu dišu
niko ne spava, zvezde su uhvaćene u prozoru.
Vreme prolazi, događaji postaju samo sećanja
Šopenov Nokturno. Muzika kao ptica doleće
ožive sećanja i želje da se ispune obećanja,
niko ne zna kada će nebo prestati da se okreće.
Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«
Ni komentarjev:
Objavite komentar