ČESTITKA

Kakor ni zime brez drobnih snežink, tako ni praznikov brez drobnih želja. Naj ti novo 2019. leto prinese spoznanje, da je sreča v trenutkih, ki jih delimo z drugimi.

***

Nema zime bez sićušnih pahuljica, kao ni praznika bez malih želja. Neka ti nova 2019. godina donese spoznanje da je sreća u trenucima koje delimo sa dugima.

ŽELJE

Na prehodu iz starega v novo leto se začnemo zavedati, da vse kar je obstajalo, gre k svojemu zatonu, nadomešča pa ga novo, ki v sebi nosi zametke sprememb. Vsi so nam, kot smo tudi mi vsem, izrekali lepe misli in želeli veliko dobrega. Kaj se je od tega uresničilo? Ali smo si dovolj prizadevali za lepši in boljši svet?

Kdaj bomo razumeli, da ne smemo obljubljati več kot lahko izpolnimo, niti želeti več kot lahko prenesemo? Ali vemo kje so naše meje?

Iz moje zbirke »Drobtinice z Minervine mize«

***

Na prelazu iz stare u novu godinu, postanemo svesni da sve što je postojalo ide prema svom kraju i da ga zamenjuje novo, koje u sebi nosi klice promena. Svi su nam, kao i mi svima, izrekli mnogo lepih misli i zaželeli svako dobro. Šta se od toga ostvarilo? Da li smo se dovoljno trudili da stvorimo lepši i bolji svet?

Kada ćemo razumeti da ne smemo obećavati više nego što možemo ispuniti, niti želeti više nego što možemo podneti? Da li znamo gde su naše granice?

Iz moje zbirke »Mrvice sa Minervine trpeze«

ZIMA

Zaplelo se bledo zimsko sunce

u gole mokre krošnje crnih grana

sada samo sanja nebeske vrhunce

dok tone sve niže u smiraj dana.

Na stolu slike sa južnih mora

smeše se srećni preplanuli ljudi

sećanje na beli pesak ispod bora

i nežne ruke, želju po letu budi.

Napolju košava duva, puste su ulice

na grani promrzle ptice šćućurene ćute

u svetlu ulične lampe plešu pahuljice

ptice drhte, dugu hladnu zimu slute.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«.

LJUBLJANA

LJUBLJANA

Vraćam se u grad kao ptica selica

dok zlatno lišće na Tromostovje pada

sunce se diže sa starogradskih ulica

ozari šumu ispod Ljubljanskog grada.

Na trgu ljubavi Prešeren veliki poet

još uvek gleda u Julijine prozore

upleo je u venac svaki svoj sonet

ovenčan slavom i zrakom Zlatne zore.

Ispred crkve neko svira Valcer cveća

tik nad Ljubljanicom lete bele ptice

u ritmu valcera u duši pleše sreća

što moje korake pamte ljubljanske ulice.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«.

ZEMLJA

Držim grudvu zemlje na svom dlanu

miriše kao prašina posle plahe kiše.

Zemlja je život. Te reči u srce stanu

dok se zrelo žito na povetarcu njiše.

Zemlja je blago. Tajna o prapočetku i raju

ostavlja tragove što vode prema suncu

za one što traže i nikada ne odustaju

kao feniks iz pepela poleće ka vrhuncu.

Zemlja je utočište. Mrvim grudvu u prah

zagrliće me nežno kao nekada moja mati

dok mi lice miluje mirisnog povetarca dah

znam da ću u Demetrinom krilu tiho zaspati.

Iz moje zbirke pesama »Daleki horizonti«

 

UTISCI O PESMAMA IZ KNJIGE: KAMENČIĆI U MOZAIKU, Ljubice Verbič

Lika i ja

Negde u dubokom svemiru Božije baste naše su duše bile i ostale drugarice. Ne treba biti posebno mudar i izedukovan da se spozna dubina tvojih emocija, lepota duše, i zrelost svesti.

Bravo devojko, srce ti je baš baš banatsko. Kreativni vodiči su uz tebe. Pisanje je tvoj sadašnji trenutak u vremenu, tvoj put u večnost. Nemoj prekidati jer ti jesi mali stvaralac po volji Gospoda. Knjiga je obuhvatila čitav tvoj život. Po malo se i opraštaš na suptilan način.

Sofija sova je mali slatkiš koja mami osmeh u sred tvojih ozbiljnih razmišljanja o svemu što se životom zove; iskazanim kroz znalački ispredenu formu, u ovom našem i nekom tvom skrivenom svemiru. Ti si mudrice mala Sofija u mozaiku vremena. Poezija je jedna od najnežnijih i najtežih vibracija u književnom stvaralaštvu. Retko ko ume da je na pravi način iskaže i pokloni čitaocima. Ti to umeš!

U svakoj sam tvojoj pesmi odgledala jedan predivan film.

Što sam češće iščitavala pesme, više sam uživala u njima i otkrivala nešto novo. Samo je u poeziji srce pesnika na dlanu jasno i dostupno čitaocima.

Tvoje srce je na sreću nas čitalaca prepuno topline i ljubavi, baš kao i Tiski akvareli.

Ponosna sam što sam “školska” jednog takvog pesnika i pisca.

Hvala Gospodu što nas dariva takvim ljudima.

Cmokić od Ljiljane Panić - Like

Bečej, 25.09.2018.

KAFA

Pijemo kafu u bašti ispod starog oraha

sećamo se roditelja dok lišće pada sa grana

priče dolaze kao senke iz prvog sumraka

oživi toplina njihovih očiju iz davnih dana.

Vi ne čujete jedni druge, govorite svi u glas,

kori nas tata dok svoju kafu ponovo sladi

neka, smeši se mama, važno je da su uz nas

ima vremena, naučiće da slušaju, još su mladi.

Jesen je. Kafa se hladi, u vazduhu miriše zima

otišli su u predele bez povratka i dobro im je tamo.

Ja želim da vratim godine i dane da mogu sa njima

ovde ispod oraha da popijem još jednu kafu samo.

Iz moje zbirke »Daleki horizonti«

LEPOTA

Čas ima svoje zakonitosti, svet tudi. Svet in čas sta bila ustvarjena istočasno, svet ne obstaja zunaj časa in čas ne zunaj sveta. Čas v stvareh ali stvari v času so dolgotrajne, če pa je v njih ujeta lepota, so večne. Tako je z vsemi umetninami, ne glede na to kje se nahajajo. Lepota premaga čas in je univerzalna, ima moč priti do vseh ljudi, ne glede na to ali so živeli v preteklosti ali bodo živeli v daljni prihodnosti. Lepota jih povezuje.

Iz moje zbirke »Drobtinice z Minervine mize«

***

Vreme ima svoje zakonitosti, kao i svet. Svet i vreme su stvoreni istovremeno, svet ne postoji izvan vremena, kao ni vreme izvan sveta. Vreme u stvarima ili stvari u vremenu dugotrajne su, a kada je u njima uhvaćena lepota, postaju večne. To važi i za umetnička dela, bez obzira gde se ona nalaze. Preko njih lepota pobeđuje vreme i postaje univerzalna, dospeva do svih ljudi, bez obzira da li su živeli u prošlosti ili će živeti u dalekoj budućnosti. Lepota ih povezuje.

Iz moje zbirke »Mrvice sa Minervine trpeze«

RADOST ČITANJA – 63. MEĐUNARODNI BEOGRADSKI SAJAM KNJGA

Na 63. međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, 23.10. održana je promocija moje zbirke pesama »Kamenčići u mozaiku«. Ilustracije za zbirku naslikala je Ana Vidmar, mag.lik.um. iz Ljubljane. 

Bila je to i prilika za susret i druženje sa prijateljima piscima iz izdavačke kuće »Banatski kulturni centar« iz Novog Miloševa.

Jedna pesma iz pomenute zbirke.

DA IMAM KRILA

Ponekad sanjam konje što jure po ledini

grmi nebo, tutnji zemlja, diže se prašina

kad utihne topot kopita u daljini

dugo se sleže prah dok nastupi tišina.

Ponekad sanjam bistru široku reku

juri u vrtlogu do slapa na obalu drugu

kroz izmaglice vodene kapljice teku

upliću sunčeve zrake u šarenu dugu.

Da imam krila poletela bih u nebo visoko

na istok u predele još uvek nepoznate i tajne

pronašla bih slap što pada u jezero duboko

i vatrene konje što piju vodu ispod duge sjajne.

O DUŠI

Nekateri filozofi pravijo, da dušo sestavljajo najlažji atomi, zaradi česar ne more živeti brez telesa, telo pa ne brez duše.

Všeč mi je tako razmišljanje. Duša je popolni del človeka, iz nje prihaja svetloba vseh naših spoznanj. Duša nam je tudi zavetišče, kamor se zatekamo pred nepravičnostjo in sprevrženostjo. Iz duše črpamo moč in pogum, da se podamo v boj z neznanim v sebi in v svetu v katerem živimo. Zmagali smo, ko spoznamo da je zemlja močna in nebo večno, človek pa šibak in minljiv.

Menim, da potrebujemo zavest, da v nas obstaja nek božanski delec, ki vse poganja.

Iz moje zbirke »Drobtinice z Minrvine mize«

***

Neki filozofi misle da je duša sačinjena od najlakših atoma, pa zbog toga ne može da živi bez tela, a telo ne može bez duše, jer ga ona pokreće.

Sviđa mi se takvo razmišljanje. Duša, taj eterični, savršeni, božanski delić u nama je pokretač života, to je snaga koja vodi i upravlja našim telom. Duša je naše utočište gde se povlačimo pred nepravdom i izopačenošću i gde nalazimo snagu da se upustimo u boj sa nepoznatim u sebi i u svetu u kojem živimo. Pobedili smo kada spoznamo da je zemlja moćna i nebo večno, a čovek nejak i prolazan.

Mislim da nam je potrebno spoznanje da u nama postoji neki božanski deo koji sve pokreće.

Iz moje zbirke »Mrvice sa Minervine trpeze«

REČ, STIH, SLIKA – MUZIKA - Radovan Vlahović, književnik

Ljubicu Verbič je čitalačka publika, kako u Srbiji tako i u Sloveniji, do sada upoznala kao spisateljicu priča i romana, a ovog puta nam se javlja sa novim rukopisom koji za vas, poštovani prijatelji, ovoga puta iščitivam, sa knjigom pesama „Kamenčići u mozaiku” koje je uspešno ilustrovala njena ćerka Ana.

Poezija je nalik biseru u školjci koji obično nastaje kad zrno peska u nju uđe i onda školjka, braneći bolno mesto, izliva najlepše sokove iz sebe iz kojih nastaje biser. Kod pesnika je to drugačije, kod njega je poezija često vapaj za neizrecivim ili pak doricanje rečenog i promišljenog, a najčešće je stavljanje melema jezičkog na bolno mesto u duši, njegovo beleženje stihovima i kazivanje svega sažetog u pesmi koja je uvek strela odapeta u beskonačno.

Treći milenij nam je pokazao da se književnost, a pogotovo poezija, razbokorila u mnoštvo poetika koje su pesnici davali svetu u kojem živimo, a iste je književna kritika racionalizovala i često stavljala u neke naučne okvire u želji da poetske suštine koje su nam pesnici vekovima darivali uđu u jedan sistem koji je lak za proučavanje budućim generacijama.

Pevanje je arhetipski zov duše u želji da se prevaziđe teskoba u koju su ljudi vekovima upadali i iz koje su, tražeći izlaz, pevali biranim rečima i davali sebi novu vrstu poetskog dostojanstva koje je potraga za radošću a ujedno i sučeljavanje sa svetom koji je nesavršen i jednako sladak koliko i opor i mučan. Traženje odgovora za vlastitu upitanost nad sobom i svetom koji nam je dat, zadatak je koji revnosno kroz milenije pesnici svojim delima rešavaju, tražeći odgovore kroz zaumnost, naslutu, automatski diktat, ili sažimajući duhovna iskustva u pesmu kao veliki odgovor sebi i svetu o čaroliji našeg postojanja.

Knjiga pesama Ljubice Verbič „Kamenčići u mozaiku” je sastavljena od pet ciklusa od kojih svaki za sebe versifikaciono, motivski, stilski i tematski otvara po jedan segment pesnikinjinog života, bilo da je vezan za prošlost, za nedosanjane snove ili trenutke pojačane emotivnosti sa voljenim bićima, bilo da su to deca ili muškarac njenog života. I sve te šarene kamenčiće pesnikinja stavlja i sklapa u mozaik poetskog sveta koji često teži da uzvisi ovaj obični i banalni kojim smo okruženi u našoj, po svemu sudeći, neuravnoteženoj

svakodnevici. Ali taj mozaik nije dovršen, on nam otvara tek jednu sliku sastavljenu iz mnoštva detalja koji su sastavni deo jednog prelepog mozaika stvaralaštva i života naše pesnikinje.

U prvom ciklusu koji nosi naziv „Ogledalo duše” na jednom mestu u pesmi „Moja duša” Ljubica Verbič nam kaže:

„Moja duša je samotna ptica

na plavetnilu beskrajnog neba

pod njom cveta banatska ravnica

povijaju se klasovi budućeg hleba.”

U ovom ciklusu pesnikinja pesme deli na strofe i koristi se rimom, sve u želji da na jedan muzikalan i pevljiv način izrazi melodiju, i nadahnuće svojim zavičajem.

U drugom ciklusu koji nosi naziv „Da sam ja” u pesmi „Vetar” pesnikinja kaže:

„Da sam ja vetar

ne bih bila košava ni severac moćni

što krade lišće breze poslednji leta dar

bila bih Zefir zelen i svež vetar prolećni.”

Pesnikinja nam u ovom ciklusu otvara jednu optimističku viziju sveta u kojoj sa prizivima pesnika, kako prirode tako i vaskolikog živog sveta, vidimo njenu veliku želju da oradošćuje ljude i svet oko sebe u ovom vremenu kad takvih plemenitih emocija ima malo.

Treći ciklus nosi naziv „Srebrna vrba” i u njemu pesnikinja unosi u svoju zbirku haiku pevanje kad se sa malo reči govori mnogo. U istoimenoj pesmi „Srebrna vrba” ona nam kaže.

„Srebrna vrba

na bisernom ostrvu.

Svet samo za nas.”

Četvrti ciklus nosi naziv „Da imam”. A u pesmi „Krila” pesnikinja nam kaže:

„Da imam krila poletela bih u nebo visoko

na istok u predele još uvek nepoznate i tajne

pronašla bih slap što pada u jezero duboko

i vatrene konje što piju vodu ispod duge sjajne.”

Ovo zovem postupkom poetskog očaravanja čitaoca i željom pesnika da ga povede u jedan lepši i maštom ovenčani svet i da u njegovim prelepim predelima, zajedno sa pesnikom, čitalac trećeg milenija, koji je već umoran od turbulentne stvarnosti, nađe mesto za predah da prikupi snagu i da u ovom postmodernom vremenu, uprkos svemu, nastavi da veruje u sebe i sveukupni život.

Peti ciklus nosi naziv „Zrno do zrna”. A u pesmi „Lavirint” iz ovog ciklusa pesnikinja nam kaže:

„U beskrajnom Svemiru beskonačno vreme

i ja tek neznatno zrno ognjene prašine

uhvaćeno u zamku, u života seme

ostavljeno da luta kroz lavirint tišine.”

U ovom ciklusu pesnikinja evocira sećanje na dane detinjstva i sreće, ali i sumira svoja iskustva i kroz jednu impresiju ih nudi kao poetsku sublimaciju i mudrost svojim čitaocima.

Za poeziju Ljubice Verbič može se reći da sledi klasične obrasce pevanja i mišljenja. Ona ne eksperimentiše i ne muti vodu da bi njena poetika izgledala dublje i smislenije. Za nju je pesma stvar jezika i reči koja je uvek od Boga a za ljude. Slike koje nam nudi su jasne, sveže, čiste, prozračne, vazdušaste i eterične tako da možemo sa njih čitati svu lepotu i blagost pesnikove duše. Ovo i ovakvo pevanje je na tragu srpskih modernista: Dučića, Rakića, Desanke Maksimović, a pesnikinja kao da nam kroz sam odabir matrice pevanja govori da ona ne želi da bude pomodarka već se povodi za klasičnim svevremenim poetikama koje nisu stvar trenutka već večnosti.

Knjiga pesama „Kamenčići u mozaiku” Ljubice Verbič je ilustrovana crtežima njene ćerke Ane Vidmar koji su u potpunosti kompatibilni sa pesmama negujući onaj prefinjeni i aristokratski štimung koji je Ljubica, koristeći čas rimu čas slobodni stih, svojim pesmama dala. Ovo je divan spoj slike i reči, a čitajući Ljubičine stihove, kroz ritam i rimu osetićemo kako crteži i slike njene ćerke Ane, inače sjajne slikarke - osetićemo da ova knjiga peva. Ovde je na jedan veoma umešan način iskorišćen impresionistički i modernistički poetski prosede da se savremenim slikarskim i ilustratorskim simbolističko - likovnim elementima izrazi ovaj pozlaćeni vez Ljubičinog pevanja.

Moj zadatak, poštovani čitaoče, je da te tek navedem da iščitaš knjigu i da o njoj daš svoj istinski i pravi sud. Moje je bilo samo da ukažem na ovu jedinstvenu i po svemu izuzetnu knjigu koja spaja reč i sliku, a kad to sagledate, da osetite muziku, vašu ličnu muziku, kao najuzvišenije sveto trojstvo u umetnosti.

Radovan Vlahović, književnik

SVETOVI U MOZAIKU - Ana Vidmar, mag. lik. um.

Čitanje knjiga je za mene slično posmatranju umetničkih dela. U pogledu svakog posmatrača skrivaju se različite priče, koje kod gledalaca izazivaju različite reakcije. Slično je i sa poezijom. Još od početka moj slikarski interes proizilazi iz literature. Nadahnuće tražim u prozi, poeziji, a ponekad u fragmentima tekstova koji na mojim slikama u pravom trenutku pronalaze svoje pravo mesto. Možda je baš zato ilustracija pesničke zbirke logičan korak.

Dok čitam namerno neću da znam o čemu je autorka razmišljala kada ih je pisala i zašto su nastale baš te pesme. Želim da me same potraže, da razgovaram sa njima i da ih vidim u boji. „Kamenčići u mozaiku” su me duboko dirnuli i reči su se u trenutku pretvorile u slike. Pesme Ljubice Verbič se ne čitaju na mah. To su plemenite misli koje moraš da pročitaš više puta jer su višeslojne pa kod svakog ponovonog čitanja čitaocu kažu uvek nešto novo. I uvek su u boji.

Ilustracije su nastale na sličan način kao i čitanje pesama. Prvo motiv: list, melanholija, voda ili „moleraj” na zidovima banatskih kuća. Zatim mozaik: kamen, delovi reči u molitvi, trenuci iz kojih je sastavljeno vreme ili pod na verandi stare kuće u glavnoj novomiloševačkoj ulici. Svaka ilustracija sadrži dvojnost između prividnog reda mozaika i bioloških motiva, pokretača emocija. Oba aspekta proizilaze jedan iz drugog kao asocijacije, snovi ili sećanja. Ilustracije su moje viđenje pesama, moj pogled u njihove svetove, doživljaje i misli koje su me preplavile kada sam kroz okrugle isečke teksta provirila u njihovu suštinu.

Ana Vidmar, mag. lik. um.

PROMOCIJA MOJE PESNIČKE ZBIRKE "KAMENČIĆI U MOZAIKU" IV DEO

NADA

Kada je Pandora otvorila kutiju iz nje su izašla sva zla sveta i zapretila da unište čovečanstvo koje je do tada živelo u blagostanju. Pandora je kutiju uspela da zatvoriti pre nego što je iz nje izašla Nada. Tako je spasla svet od najveće nesreće. Od tada je prošlo mnogo vremena, postali smo deo sveta koji se brzo menja i naučili da život ne ide uvek onako kako smo planirali. Zato se prilagođavamo sa nadom da će biti bolje i da će doći bolja vremena. Bez nade ostali bi uskraćeni za sliku jednog sveta koji bi zauvek ostao u tami, ostali bi bez sjaja nezaboravnih trenutaka, bez sjaja radosti, bez sjaja patnje, ne bi ušli u lavirinte čovekovog srca. Nada je uvek u budućnosti i pomaže nam da shvatimo da na svetu nema ničeg moćnijeg od vremena, jer samo vreme otkriva istinu i samo u vremenu se nalaze odgovori na pitanja koja uporno postavljamo. Neko je jednom rekao da je čovekov život u kosmičkom vremenu kratak kao treptaj oka. Malo znam o kosmičkom vremenu, ne znam ni čijim se to treptajem oka meri čovekov život, ali znam da je sećanje kratko. Ali nadam se da sećanjem možemo da zaustavimo vreme i da za nas važne trenutke zapišemo u istoriju. Nadam se i verujem da smo i mi deo istorije, da smo deo jedne priče, koja bi bez nas bila nepotpuna.

VREME

Kažu da je naš život samo trenutak

neizmerljiv u dimenziji vremena

da je kratak kao oka treptaj

i nevažan kao u moru belutak.

Možda, ali to je naše vreme

živimo i ne pitamo za mere

ne razmišljamo o večnosti

to su neke daleke teme.

Sve veliko se sastoji iz malog

i nije važno da li može da se meri,

kroz malo smo deo veličanstvene celine

i zato znam da i Svemir živi u meni.

I snovi su nada. Snovi su most između podsvesti i svesti, govorio je Jung. Sanjamo i nadamo se da će naši snovi jednom postati stvarnost.

SNOVI

Budi me zora.

Nedosanjani snovi

prate me ceo dan.

Nada je uteha i pogled u budućnost. I posle najtužnijih i najdramatičnijih događaja uvek postoji nada. Ona čini da na život gledamo sa verom i optimizmom.

PESMA LJUBAVI I NADE

Zemlja tutnji, nebo grmi, svet se ruši

krik srca se gubi u tresku zatvorenih vrata

zaglušujuća tišina vrišti, reč teška ljubav guši

zamiru poslednji otkucaji nevidljivog sata.

Ne daj se srce.

Šapuće nada.

Duša se grči pod udarcima bola

stežu je magle tuge, padaju hladne, crne kiše

gasi se bledi zračak sveće na kraju stola

mrak je, nestajanje, zaborav, nema ničeg više.

Ne daj se dušo.

Šapuće nada.

Iz vremena, kao zlatne pčele, izranjaju misli nove

sa dalekih polja donose lekoviti med

oblaci visoko na nebu slikaju ružičaste snove

sunce procveta kao predivan rajski cvet.

Dobar dan svete.

Smeši se nada.

I za kraj pesma na slovo S – SNEG koja mi je veoma draga. Bio je to za mene mali pesnički izazov. Napisati pesmu u kojoj sve reči počinju istim slovom, a da se sačuva oblik i rima. To je istovremeno i sećanje na detinjstvo kada smo pevali slične pesmice. Još uvek negujem dete u sebi i ne dozvoljavam da ga povredi gruba stavarnost. To dete je čuvar moje duše.

S – SNEG

Sova Sofija spava

svetli sleđeni Svemir

sipi srebro sa severa

spokojno sniva svet.

Sanjam sumorne snove

samotne sive senke strepe

slute studene strahove

smetovi sakrivaju stihove.

Seta stiže sa svitanjem

strepnja staje sa sećanjem

sitno sipi srebrni sneg

sova Sofija sanja sunce.

Da se kraju opet vratim na kamenčiće u mozaiku. Kao što je svaka pesma mali mozaik sastavljen od slova i reči, zbirka pesama je mozaik sasavljen iz tih pesama. Želim i verujem da je i moja zbirka pesama kamenčić u jednom mnogo većem mozaiku, mozaiku književnosti. Na taj način mogu da podnesem sve izazove pisanja, jer me vodi neuništiva, uporna pozitivna misao da nije sve uzalud.

PROMOCIJA MOJE PESNIČKE ZBIRKE "KAMENČIĆI U MOZAIKU" III DEO

 

VERA

Kao ljubav i vera je kod svakog pojedinca posebna i drugačija i pojavljuje se u širokom spektru. Kod mene je vera lična stvar. To je vera u Boga, u ljude, u dobro, vera u život. Uvek sam verovala da postoji nešto više, da je to što smo ovde i sada premalo i da je samo u službi nečeg većeg. Verujem da je ovaj život samo slutnja nekog lepšeg i boljeg sledećeg života i da je sve uzročno posledično povezano. Ta misao je utešna i umiruje moju dušu kao molitva. Zato su me prijatno iznenadile Anine ilustracije. Slike sam videla nekoliko dana pre pripreme knjige za štampu i prvo što sam primetila bio je krug i mozaik na svakoj slici. Krug je simbol beskraja i večnosti. Slikarka je nezavisno od mene osetila tu emociju i prenela je na slike čime je obogatila moju zbirku pesama.

BOŽIĆ

Ide Božić bata...

Sećanje na davno Badnje veče

na radoznale oči sestre i brata

na tihe priče uz svetlost sveće.

...Nosi kitu zlata...

Priče i bajke iz davnih vremena

naši preci ulaze na velika vrata

preko mostova što nose naša imena.

...Da pozlati vrata...

Božić je osvetio naš kućni prag

sunce sija sjajem žutog dukata

u kuću je ušao gost svima drag.

Hristos se rodi! Vaistinu se rodi!

Mir božji! Svet se svakom dobru nada

zasijala je nova zvezda da nas vodi

ja verujem u moć Božića i sada.

Svi se pre ili kasnije zapitamo odakle smo došli, kakvo je naše poslanstvo na ovom svetu i kuda idemo. I Soren Kirkegor, danski filozof, bavio se tim pitanjima. Kada je govorio o razvojnom putu čoveka, rekao je da svi prolazimo kroz tri faze, estetsku, etičku i mističnu. Pretpostavljam da se nam misli o našem postojanju pojavljuju u ovoj drugoj, etičkoj fazi. Tada spoznamo da postoji mnogo pitanja na koja ne znamo da odgovorimo, jer je naše znanje ograničeno, a iskustvo nedovoljno. Zato često čujemo da dolazimo iz ništa i idemo u ništa, što samo potvrđuje činjenicu da ne znamo. Ali dođe vreme kada počnemo da razmišljamo o prošlosti i tada postanemo svesni da razmišljamo o vremenu i o nama u tom vremenu. Kada razmišljam o životu poredim ga sa lavirintom. Lavirint kao životni put sa brojnim preprekama je motiv star kao i čovečanstvo. Najpoznatiji je onaj Dedalov na Kritu. Da nije lako izaći iz lavirinta spoznao je i Ikar, Dedalov sin, a Tezej je uspeo da nađe izlaz pomoću niti koju mu je dala Arijadna. Nama, običnim smrtnicima predodređen je samo jedan izlaz. Rođenjem smo primorani da uđemo u lavirint života. Na njegovim putevima srećemo se sa raznim iskušenjima i zamkama koje prevazilazimo svako na svoj načim. Nekada lutamo, a ja svoj lavirint osvajam stazu po stazu. Na tom putu me vodi želja za osvajanjem lične slobode, ljubav prema porodici i misao da sve može ponovo da se izgradi kao što se Žar-ptica (feniks) ponovo rađa iz svog pepela.

LAVIRINT

U beskrajnom Svemiru beskonačno vreme

i ja tek neznatno zrno ognjene prašine

uhvaćeno u zamku, u života seme

ostavljeno da luta kroz lavirint tišine.

Život je lavirint pun zamki i nepredvidljiv

liči na san o prapočetku i Zvezdi vodilji sa visine

njen sjaj pokazuje smer samo očima duše vidljiv

u slobodu koju tražim za sebe na stazi istine.

Ljubav je tu blizu, vidim Žar-pticu u gnezdu

želim je i idem dalje, znam da ne smem stati

u beskrajnim sazvežđima tražim svoju zvezdu

i uzimam slobodu koju mi život neće dati.

Obećanje sreće na stazi izazova od nebeske prašine

kraj joj je sakriven u magli prozračnoj negde daleko

borim se da me ne prekrije koprena zloslutne tišine

da čujem smeh dece, da od mene ostane bar neko.

Izlazim na sunce, zadivi me pejzaža novog lepota

čitam reči u večnost uklesane: Ovo je poruka za tebe,

prošla si kroz svoje vreme i kroz lavirint života

na njegovim stazama ostavila si najbolji deo sebe.

Dok čekam, sedim na poslednjem kamenu

gledam plavo nebo, oblake i male laste let

osećam hladan dodir vremena na ramenu

poželim da se od mog pepela izgradi bolji svet.