Čitanje
knjiga je za mene slično posmatranju umetničkih dela. U pogledu
svakog posmatrača skrivaju se različite priče, koje kod gledalaca
izazivaju različite reakcije. Slično je i sa poezijom. Još od
početka moj slikarski interes proizilazi iz literature. Nadahnuće
tražim u prozi, poeziji, a ponekad u fragmentima tekstova koji na
mojim slikama u pravom trenutku pronalaze svoje pravo mesto. Možda
je baš zato ilustracija pesničke zbirke logičan korak.
Dok
čitam namerno neću da znam o čemu je autorka razmišljala kada ih
je pisala i zašto su nastale baš te pesme. Želim da me same
potraže, da razgovaram sa njima i da ih vidim u boji. „Kamenčići
u mozaiku” su me duboko dirnuli i reči su se u trenutku pretvorile
u slike. Pesme Ljubice Verbič se ne čitaju na mah. To su plemenite
misli koje moraš da pročitaš više puta jer su višeslojne pa kod
svakog ponovonog čitanja čitaocu kažu uvek nešto novo. I uvek su
u boji.
Ilustracije
su nastale na sličan način kao i čitanje pesama. Prvo motiv: list,
melanholija, voda ili „moleraj” na zidovima banatskih kuća.
Zatim mozaik: kamen, delovi reči u molitvi, trenuci iz kojih je
sastavljeno vreme ili pod na verandi stare kuće u glavnoj
novomiloševačkoj ulici. Svaka ilustracija sadrži dvojnost između
prividnog reda mozaika i bioloških motiva, pokretača emocija. Oba
aspekta proizilaze jedan iz drugog kao asocijacije, snovi ili
sećanja. Ilustracije su moje viđenje pesama, moj pogled u njihove
svetove, doživljaje i misli koje su me preplavile kada sam kroz
okrugle isečke teksta provirila u njihovu suštinu.
Ana
Vidmar, mag. lik. um.
Ni komentarjev:
Objavite komentar