Ljubicu
Verbič je čitalačka publika, kako u Srbiji tako i u Sloveniji, do
sada upoznala kao spisateljicu priča i romana, a ovog puta nam se
javlja sa novim rukopisom koji za vas, poštovani prijatelji, ovoga
puta iščitivam, sa knjigom pesama „Kamenčići u mozaiku” koje
je uspešno ilustrovala njena ćerka Ana.
Poezija
je nalik biseru u školjci koji obično nastaje kad zrno peska u nju
uđe i onda školjka, braneći bolno mesto, izliva najlepše sokove
iz sebe iz kojih nastaje biser. Kod pesnika je to drugačije, kod
njega je poezija često vapaj za neizrecivim ili pak doricanje
rečenog i promišljenog, a najčešće je stavljanje melema jezičkog
na bolno mesto u duši, njegovo beleženje stihovima i kazivanje
svega sažetog u pesmi koja je uvek strela odapeta u beskonačno.
Treći
milenij nam je pokazao da se književnost, a pogotovo poezija,
razbokorila u mnoštvo poetika koje su pesnici davali svetu u kojem
živimo, a iste je književna kritika racionalizovala i često
stavljala u neke naučne okvire u želji da poetske suštine koje su
nam pesnici vekovima darivali uđu u jedan sistem koji je lak za
proučavanje budućim generacijama.
Pevanje
je arhetipski zov duše u želji da se prevaziđe teskoba u koju su
ljudi vekovima upadali i iz koje su, tražeći izlaz, pevali biranim
rečima i davali sebi novu vrstu poetskog dostojanstva koje je
potraga za radošću a ujedno i sučeljavanje sa svetom koji je
nesavršen i jednako sladak koliko i opor i mučan. Traženje
odgovora za vlastitu upitanost nad sobom i svetom koji nam je dat,
zadatak je koji revnosno kroz milenije pesnici svojim delima
rešavaju, tražeći odgovore kroz zaumnost, naslutu, automatski
diktat, ili sažimajući duhovna iskustva u pesmu kao veliki odgovor
sebi i svetu o čaroliji našeg postojanja.
Knjiga
pesama Ljubice Verbič „Kamenčići u mozaiku” je sastavljena od
pet ciklusa od kojih svaki za sebe versifikaciono, motivski, stilski
i tematski otvara po jedan segment pesnikinjinog života, bilo da je
vezan za prošlost, za nedosanjane snove ili trenutke pojačane
emotivnosti sa voljenim bićima, bilo da su to deca ili muškarac
njenog života. I sve te šarene kamenčiće pesnikinja stavlja i
sklapa u mozaik poetskog sveta koji često teži da uzvisi ovaj
obični i banalni kojim smo okruženi u našoj, po svemu sudeći,
neuravnoteženoj
svakodnevici.
Ali taj mozaik nije dovršen, on nam otvara tek jednu sliku
sastavljenu iz mnoštva detalja koji su sastavni deo jednog prelepog
mozaika stvaralaštva i života naše pesnikinje.
U
prvom ciklusu koji nosi naziv „Ogledalo duše” na jednom mestu u
pesmi „Moja duša” Ljubica Verbič nam kaže:
„Moja
duša je samotna ptica
na
plavetnilu beskrajnog neba
pod
njom cveta banatska ravnica
povijaju
se klasovi budućeg hleba.”
U
ovom ciklusu pesnikinja pesme deli na strofe i koristi se rimom, sve
u želji da na jedan muzikalan i pevljiv način izrazi melodiju, i
nadahnuće svojim zavičajem.
U
drugom ciklusu koji nosi naziv „Da sam ja” u pesmi „Vetar”
pesnikinja kaže:
„Da
sam ja vetar
ne
bih bila košava ni severac moćni
što
krade lišće breze poslednji leta dar
bila
bih Zefir zelen i svež vetar prolećni.”
Pesnikinja
nam u ovom ciklusu otvara jednu optimističku viziju sveta u kojoj sa
prizivima pesnika, kako prirode tako i vaskolikog živog sveta,
vidimo njenu veliku želju da oradošćuje ljude i svet oko sebe u
ovom vremenu kad takvih plemenitih emocija ima malo.
Treći
ciklus nosi naziv „Srebrna vrba” i u njemu pesnikinja unosi u
svoju zbirku haiku pevanje kad se sa malo reči govori mnogo. U
istoimenoj pesmi „Srebrna vrba” ona nam kaže.
„Srebrna
vrba
na
bisernom ostrvu.
Svet
samo za nas.”
Četvrti
ciklus nosi naziv „Da imam”. A u pesmi „Krila” pesnikinja nam
kaže:
„Da
imam krila poletela bih u nebo visoko
na
istok u predele još uvek nepoznate i tajne
pronašla
bih slap što pada u jezero duboko
i
vatrene konje što piju vodu ispod duge sjajne.”
Ovo
zovem postupkom poetskog očaravanja čitaoca i željom pesnika da ga
povede u jedan lepši i maštom ovenčani svet i da u njegovim
prelepim predelima, zajedno sa pesnikom, čitalac trećeg milenija,
koji je već umoran od turbulentne stvarnosti, nađe mesto za predah
da prikupi snagu i da u ovom postmodernom vremenu, uprkos svemu,
nastavi da veruje u sebe i sveukupni život.
Peti
ciklus nosi naziv „Zrno do zrna”. A u pesmi „Lavirint” iz
ovog ciklusa pesnikinja nam kaže:
„U
beskrajnom Svemiru beskonačno vreme
i
ja tek neznatno zrno ognjene prašine
uhvaćeno
u zamku, u života seme
ostavljeno
da luta kroz lavirint tišine.”
U
ovom ciklusu pesnikinja evocira sećanje na dane detinjstva i sreće,
ali i sumira svoja iskustva i kroz jednu impresiju ih nudi kao
poetsku sublimaciju i mudrost svojim čitaocima.
Za
poeziju Ljubice Verbič može se reći da sledi klasične obrasce
pevanja i mišljenja. Ona ne eksperimentiše i ne muti vodu da bi
njena poetika izgledala dublje i smislenije. Za nju je pesma stvar
jezika i reči koja je uvek od Boga a za ljude. Slike koje nam nudi
su jasne, sveže, čiste, prozračne, vazdušaste i eterične tako da
možemo sa njih čitati svu lepotu i blagost pesnikove duše. Ovo i
ovakvo pevanje je na tragu srpskih modernista: Dučića, Rakića,
Desanke Maksimović, a pesnikinja kao da nam kroz sam odabir matrice
pevanja govori da ona ne želi da bude pomodarka već se povodi za
klasičnim svevremenim poetikama koje nisu stvar trenutka već
večnosti.
Knjiga
pesama „Kamenčići u mozaiku” Ljubice Verbič je ilustrovana
crtežima njene ćerke Ane Vidmar koji su u potpunosti kompatibilni
sa pesmama negujući onaj prefinjeni i aristokratski štimung koji je
Ljubica, koristeći čas rimu čas slobodni stih, svojim pesmama
dala. Ovo je divan spoj slike i reči, a čitajući Ljubičine
stihove, kroz ritam i rimu osetićemo kako crteži i slike njene
ćerke Ane, inače sjajne slikarke - osetićemo da ova knjiga peva.
Ovde je na jedan veoma umešan način iskorišćen impresionistički
i modernistički poetski prosede da se savremenim slikarskim i
ilustratorskim simbolističko - likovnim elementima izrazi ovaj
pozlaćeni vez Ljubičinog pevanja.
Moj
zadatak, poštovani čitaoče, je da te tek navedem da iščitaš
knjigu i da o njoj daš svoj istinski i pravi sud. Moje je bilo samo
da ukažem na ovu jedinstvenu i po svemu izuzetnu knjigu koja spaja
reč i sliku, a kad to sagledate, da osetite muziku, vašu ličnu
muziku, kao najuzvišenije sveto trojstvo u umetnosti.
Radovan
Vlahović, književnik
Ni komentarjev:
Objavite komentar