PESMA LJUBAVI I NADE

Zemlja tutnji, nebo grmi, svet se ruši

krik srca se gubi u tresku zatvorenih vrata

zaglušujuća tišina vrišti, reč teška ljubav guši

zamiru poslednji otkucaji nevidljivog sata.

Ne daj se srce.

Šapuće nada.

Duša se grči pod udarcima bola

stežu je magle tuge, padaju hladne, crne kiše

gasi se bledi zračak sveće na kraju stola

mrak je, nestajanje, zaborav, nema ničeg više.

Ne daj se dušo.

Šapuće nada.

Iz vremena, kao zlatne pčele, izranjaju misli nove

sa dalekih polja donose lekoviti med

oblaci visoko na nebu slikaju ružičaste snove

sunce procveta kao predivan rajski cvet.

Dobar dan svete.

Smeši se nada.

Iz moje zbirke „Kamenčići u mozaiku“.

BAJKA O JEDNOM PSU

Iza visokog zida u suncem obasjajnoj bašti

gde po cele dane ptice pevaju na sav glas

noću padaju zvezde u stvarnosti, ne u mašti

daleko od svakodnevnice živeo je jedan pas.

Gledao je gospodara pogledom što brige leči

lizao mu je ruke i oko njega trčkarao u krug

cvilio od radosti, dok je čekao da čuje reći

što greju dušu: ti si Vule moj najbolji drug.

Vreme surov gospodar čvrstom rukom vlada

žalost se uvukla u srce, svanuo je tužan dan

sve je stalo, samo sa oraha zlatno lišće pada

tamo gde je Vule odsanjao svoj poslednji san.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

ELEGIJA

Sutra su Zadušnice. Ova pesma je za moje roditelje, a ovo je kuća u kojoj su živeli.

Za one koji su nosili život na dlanu

i čuvali decu, svoje blago najveće

pružali im sigurnost u svakom danu

kao što se Zemlja oko Sunca okreće.

Za one koji su vreme merili svojom merom

umešenim hlebom, žetvom žita, letom ptica

i živeli ceo život u nadi i sa čvrstom verom

da im nečasne senke neće preći preko lica.

Za one koji nisu želeli nikom da sude

u svetu gde svaki čovek ima svoju brigu

znali su da će jednoga dana sve ljude

gospod Bog upisati u svoju knjigu.

Iz moje zbirke „Daleki horizonti“.

SEĆANJA

Spušta se veče kao predivna kulisa

od plavog brokata izvezenog zlatom

iz bašte dolaze oblaci noćnih mirisa

sedimo tiho i pričamo skoro šapatom.

Sećamo se nekih čarobnih putovanja

nestvarnih prizora iz daleke Kapadokije

topline vode belih slapova sa Pamukkala

i ukusa kestena sa čokoladom iz Konije.

Govorimo sve manje. Ti misliš na Sirene

što u dubini mora čuvaju Posejdonova vrata

a ja na majsku plahu kišu, kajsije zelene

i na zlatne njive suncokreta iz Banata.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

JESEN

Volim jesen tu raskošnu gospođu

što zna da mladost brzo prolazi

i baš zato oblači zlatnu odeždu

u inat svima i zimi koja dolazi.

Šeta kroz parkove i maglom ih obavija

sakuplja rosu sa još zelene trave

grane otežale od voća nežno savija

i hrabri poslednje ruže da podignu glave.

Miris jeseni i svežinu jutra što kasno svane

slatke plodove koje nam nesebično daruje

da bi lakše preživeli zimu i hladne, sive dane

među nas šalje Bog koji na nebu caruje.

Iz moje pesničke zbirke „Kamenčići u mozaiku“.

BOŽANSKI NEKTAR

Vsak dan proti večeru se Veliki Kreator usede pod drevo izobilja in spije svoj božanski nektar, kavo. Nekega dne se je v šalici kave ujel sončev žarek in mu obsijal obraz. Veliki Kreator se je žalostno nasmehil, spomnil se je svojega nekdanjega angela Luciferja in tiho dejal.

- Bil si angel svetlobe, vsi smo te ljubili. Zakaj si me izdal?

Takrat je zaslišal oddaljen glas.

- Tudi tukaj sem priljubljen.

- Spet se je pokazalo, da kazen redko doseže svoj namen. Bolje je odpuščati, je rekel Veliki Kreator in spil še en požirek kave.

Iz moje zbirke razmišljanj: »Drobtinice z Minervine mize«

***

U smiraj dana Veliki Kreator sedne ispod drveta izobilja i popije svoj božanski nektar, kafu. Jednoga dana iz šoljice kafe zablistao je sunčev zračak i osvetlio mu lice. Veliki Kreator se tužno nasmešio, setio se svog nekadašnjeg anđela Lucifera i tiho rekao.

- Bio si anđeo svetlosti, svi smo te voleli. Zašto si me izneverio?

Tada je čuo udaljen glas.

- I ovde me vole.

- Opet se pokazalo da kazna retko postigne svoj cilj. Bolje je opraštati, rekao je Veliki Kreator i srknuo još jedan gutljaj kafe.

Iz moje zbirke razmišljanja: »Mrvice sa Minervine trpeze«

KRUG

 

Pošla sam iz bele tačke u dubini Svemira

iz dalekih, umu ne shvatljivih Maglina

nosila me čežnja i želja nečijih nemira

u svet pun obećanja gde vlada milina.

Bog jedini gospodar vremena i prostora

odredio je moj život i izabrao mi put

zahvalna sam na sreći, ljubavi i darovima

koje mi je namenio kao pratnju i Usud.

Na oštrroj granici između viših svetova

dubokoj kao prva brazda koju zaore plug

blista belo svetlo starije od hiljadu vekova

zove me nazad da može da se zatvori krug.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«