O ŽALOSTI

Novo Miloševo, Tisa, fotografija Dragana Belića

Odlomak iz romana »Tragovi u vremenu«

... Jesen je stigla polako i neprimetno. Dani su bili još uvek topli i sunčani, samo što su postajali sve kraći. Priroda se odenula u prekrasne boje, crvene, naradžaste i zlatne, drveće se ogledalo u vodi duboke reke, pa se činilo da po reci teče rastopljeno zlato. Anastazija je volela jutra, sveža i zavijena u lake maglene koprene, što im je davalo notu tajanstvenosti i nestvarnosti. Sve oko nje, drveće, kuće i polja, bagremove šumice i močvara u daljini, dobijali su neobične oblike sive i ljubičaste. Svakog dana je jahala sve do reke, gde je sedela na stablu stare iskrivljene topole i čekala da sunce osuši izmaglice i zagreje vazduh. Zatvorila je oči, prepustila se sunčevim zracima i razmišljala. Lepota prirode, mir i tišina kao i čaroban miris jeseni očarali su je, pa je počela da racionalizuje razočarenje koje je doživela ... Nije je više bolela svaka misao o prošlim događajima, sa svakim danom je mogla da podnese sve više. Sve što je razumela, pomagalo joj je da se pomiri i prihvati nove okolnosti, pokušavala je da im oprosti, u svakom događaju je tražila i svoj deo krivice i pokušavala da oprosti i sebi. Želela je da zaboravi i da počne da živi bez tog bremena ...     

***

Odlomek iz romana »Sledi v času«

… Jesen je prišla počasi in neopazno. Dnevi so bili še vedno topli in sončni, le dan se je začel krajšati. Pokrajina se je odela v čudovite barve in zdelo se je, da po reki teče raztopljeno zlato. Anastazija je imela najraje jutra, sveža in zavita v rahle meglene tančice, ki so jim dajale pridih skrivnosti, polne nenavadnih oblik sive in vijolične barve. Vsak dan je jahala k reki, sedla na vejo nenavadno ukrivljene topole in čakala, da je sonce pregnalo meglice in ogrelo zrak. Zaprla je oči, se prepustila sončnim žarkom in razmišljala. Lepota pokrajine, mir in tišina ter čaroben vonj jeseni so jo očarali, da ni mogla verjeti, da je pred kratkim doživela tako globoko razočaranje … Ni je več bolela vsaka misel na minule dogodke, vsak dan je lahko prenesla več. Vse, kar je razumela ji je pomagalo, da se je sprijaznila z novimi razmerami, skušala je odpustiti, v vsakem dogodku je iskala svoj delež krivde in skušala odpustiti tudi sebi. Želela je pozabiti in zaživeti brez težkega bremena …