 |
| Ohrid, jedan od stubova crkve Sveta Sofija |
Odlomak iz romana
„Tragovi u vremenu“.
… »Vreme me određuje i ja
određujem vreme«, govori ovaj stub onima koji znaju da slušaju ...
… Vreme ima svoje zakonitosti. Svetla strana vremena je
istorija, sećanje, život i nada, jer je istorija otvorena beskonačnost koja ne
uništava vreme, nego ga dopunjuje. Svet i vreme su stvoreni istovremeno, svet ne postoji
izvan vremena, kao ni vreme izvan sveta. Ako malo bolje razmislimo vidimo da je
človek ograničen vremenom, prolazan je i baš ta prolaznost ruši smisao večnosti
u njemu. Nije svestan te ograničenosti, ne zna da se uzdigne iznad toga, jer
njegov razum doseže samo do ravni njegovog bivanja. Zato čovek gubi osećaj
božanskog ideala u sebi, zaboravi da je neprocenjivi deo bistva, Univerzuma, da
je i u njemu beskonačnost. Vreme u stvarima ili stvari u vremenu dugotrajne su,
a kada je u njima uhvaćena lepota, postaju večne. Tako je i sa ovim stubovima i
mozaicima u crkvi Svete Sofije, a i sa svim umetničkim delima bez obzira gde se
ona nalaze. Lepota koja pobedi vreme postaje univerzalna. Lepota će spasiti
svet, jer pred lepotom padaju sva ograničenja, ona ima moć da dospe do svih
ljudi, bez obzira da li su živeli u prošlosti ili će živeti u nekoj dalekoj
budućnosti. Lepota ih povezuje.
Atanas je očarano slušao starca, mada nije sve
razumeo, osećao je da želi još nešto da mu kaže, ali tada su se pred vratima
crkve začuli glasovi i ušla je grupa ljudi. »Dodirni stub«, rekao je starac i nestao, kao da je iščezao u
vazduhu ...
***
Odlomek iz romana „Sledi v času“.
… »Čas me določa in jaz določam
čas«, govori ta steber tistim, ki znajo poslušati…
… Čas ima svoje zakonitosti, svetla
stran časa je zgodovina, spominjanje, življenje in upanje, kajti zgodovina je
odprta za neskončnost, ki časa ne izniči, temveč ga dopolni. Svet in čas
sta bila ustvarjena hkrati, svet ne obstaja zunaj časa in čas ne zunaj sveta.
Če malo bolje pomislimo vidimo, da je človek omejen s časom, minljiv je in prav
ta minljivost ruši smisel večnosti v njem. Ne zaveda se je, ne zna se dvigniti
nad omejenost, ker seže njegov razum samo do ravni njegovega bivanja. Zaradi
tega človek izgubi čut božanskega ideala v sebi, pozabi, da je neprecenljivi
del bistva, Univerzuma, da je tudi v njem neskončnost. Čas v stvareh ali
stvari v času so dolgotrajne, če je v njih ujeta lepota, so večne. Tako je tudi s stebri in mozaiki v cerkvi Svete Sofije in
z vsemi umetninami, ne glede na to kje se nahajajo. Lepota premaga čas in
je univerzalna. Lepota bo odrešila svet, saj pred lepoto padejo vse omejitve,
ima moč priti do vseh ljudi, ne glede na to ali so živeli v preteklosti ali
bodo živeli v daljni prihodnosti. Lepota jih povezuje.
Atanas je očarano poslušal starega moža, čutil je, da mu želi še nekaj
povedati, vendar so se takrat pred cerkvijo zaslišali glasovi ljudi. »Dotakni
se stebra« je samo rekel, in ga ni bilo več, kot da bi izginil v zraku …
Ni komentarjev:
Objavite komentar