Odlomak iz romana
»Tragovi u vremenu«
...Na predvečerje
velikog posta, Vasilije je čuo kliktaj sokola sasvim blizu, činilo mu se
kao da ga zove. Pošao je za njegovim glasom i našao ga u dvorištu kod bunara,
na grani starog oraha. Bio je to najveći i najlepši soko, koga je ikada video. Stajao
je sa druge strane bunara, gledao neobičnu pticu i odjednom je začuo tuđ glas u
svojim mislima. »Zapisuj sve svoje misli, pa i ako ti se bude činilo da su
potpuno nevažne«. Soko ga je još malo gledao svojim očima boje ćilibara i tiho
odleteo. Vasilije je još dugo gledao za njim. Tek kada su ga teški zimski
oblaci sakrili, ušao je u manastir.
Ta ptica je
neobična, mislio je, ali nije mogao da se seti zašto je neobična. Zaspao je sa
tim mislima i sanjao neke nepoznate krajeve, pejzaže po kojima je vetar nosio
zlatan pesak, ratnike u strašnim bitkama i starca, kako vodi belog konja,
dugačke grive koja je zlatno blistala na suncu. Na njegovom ramenu je stajao veliki
soko. Sanjao je i prelepu ženu duge crne kose i mekih očiju, divio se njenim zlatnim
minđušama i bisernom brošu, a ona mu se tajanstveno smešila i gledala u
tamnu vodu nekog jezera. Odjednom se probudio. Njegove misli su bile jasne,
znao je zašto je soko bio neobičan. Imao je skoro ljudske oči. Jasno je video
tople, duboke smeđe oči, mudre i osećajne, koje su videle u čovekovu dušu i sve
razumele....
***
Odlomek iz romana »Sledi v času«
...Na predvečer velikega posta je Vasilij slišal glas sokola čisto blizu, zdelo se je kot,
da ga kliče. Šel je za njegovim glasom in ga našel na dvorišču pri vodnjaku, na
veji starega oreha. To je bil največji in najlepši sokol, ki ga je kdaj videl.
Stal je z druge strani vodnjaka in gledal nenavadno ptico, ko je naenkrat
zaslišal tuj glas v svojih mislih. »Zapisuj vse o čemur boš razmišljal, pa naj
se ti bo zdelo popolnoma nepomembno«. Sokol ga je še nekaj časa gledal s svojimi
očmi jantarjeve barve in tiho odletel. Vasilij je še dolgo gledal za njim, vse
dokler ga težki, zimski oblaki niso zakrili.
Nekaj nenavadnega je na tej ptici, je mislil, vendar se
ni mogel spomniti kaj je to bilo. Zaspal je s temi mislimi in sanjal neznane
kraje, pokrajine po katerih je veter nosil zlat pesek, bojevnike v hudih bitkah
in starega moža, ki je na povodcu vodil belega konja z grivo, ki se je na soncu
zlato bleščala in s sokolom na rami. Sanjal je tudi prelepo žensko dolgih črnih
las in mehkih oči, občudoval je njene zlate uhane in biserno broško, ona se mu je skrivnostno
smehljala in gledala modre vode nekega jezera. Naenkrat ga je zbudila jasna
misel, vedel je, sokol je imel skoraj človeške oči. Jasno je videl tople,
globoke rjave oči, modre in sočutne, ki so videle v človeško dušo in vse
razumele....
Ni komentarjev:
Objavite komentar