Odlomak iz romana „Tragovi u vremenu“
... Osman, do sada, nije mnogo razmišljao o
ljubavi ... Sada je osećao da se u njegovo srce polako prikrada neka nejasna
misao, kojoj nije mogao da odredi oblik niti da je prepozna. Bila je samo
slutnja i baš zbog toga neuhvatljiva. Ta misao se prikrala u njegovo srce,
osvojila njegovu dušu i polako, ali uporno ga menjala. Probudila je sva njegova
čula. Primećivao je lepotu noći, osećao miris jasmina i ruža, slušao ptice dok
su ga budile u zoru i prepoznavao njhove glasove. Boje su postale jasnije,
primećivao ih je na cveću, u šumi i na odeći devojaka dok su plesale svoje
zavodljive igre. Poželeo je dodir finih svilenih tkanina. Sva njegova čula su
bila budna i crtala prekrasne ornamente u njegovoj glavi. Ponekad je mislio, da
se njegovo srce poigrava sa njegovim razumom i tada bi se u njemu budio demon,
a već sledećeg trenutka pobeđivao ga je anđeo i ponovo uspostavljao pređašnju
ravnotežu. Živeo je razapet između neba i pakla i bio je svestan, da dani
prolaze, a sa njima i njegove neispunjene želje. Bio je nezadovoljan i ljut sam
na sebe, na sudbinu i na ceo svet, da bi već sledećeg trenutka uvideo, da je
isti kao i svi ostali ljudi, koji nikada neće prestati da traže i žele više od
onoga, što im je sudbina namenila. U sebi je otkrivao novu ličnost koju nije
poznavao i baš zbog toga se bojao da neće moći da je savlada i nadzire. Uplašio
se siline tog novog osećanja. Kao odlučan čovek bio je svestan da strah može da
uništi harmoniju ljudskog bića i tome se svom snagom odupirao. Tih dana je
osećao, da samo ljubav može da uspostavi novu harmoniju, zato je, mada nije
znao šta će mu doneti sutrašnji dan, odlučno krenuo putem ljubavi i odlučio da
se za nju bori ...
***
Odlomek iz romana »Sledi v času«
… Osman do takrat ni veliko premišljeval
o ljubezni … Nenadoma pa je začutil, da se v njegovo srce počasi tihotapi nejasna
misel, ki ji ni mogel določiti oblike, niti je prepoznati. Bila je nevidna in
prav zaradi tega neoprijemljiva. Ta misel se je prikradla v njegovo srce, zapeljala
njegovo dušo in ga počasi in vztrajno spreminjala. Prebudila je vsa njegova
čutila. Opažal je lepoto noči, čutil vonj jasmina in vrtnic, zaznaval razlike
med vrstami medu, poslušal ptice, ki so ga prebujale ob zori in razpoznaval
njihove glasove. Barve so postajale bolj izrazite, opažal jih je na cvetju, v
gozdu in na oblekah deklet, ko so plesale in ga zapeljevale. Zaželel si je
dotik finih, svilenih tkanin. Vsa njegova čutila so bila budna in so risala
prekrasne ornamente v njegovi glavi. Včasih je mislil, da se njegovo srce igra
z njegovim razumom in takrat se je v njem prebujal demon, že naslednji trenutek
pa ga je premagal angel in ponovno vzpostavil prejšnje ravnovesje. Živel je
razpet med nebesi in peklom in se zavedal, da dnevi minevajo in z njimi njegove
neizpolnjene želje. Bil je jezen nase, na usodo in na ves svet, že v naslednjem
trenutku pa je spoznal, da je kot vsi drugi ljudje, ki nikoli ne bodo prenehali
iskati in si želeti več od tistega, kar jim je namenila usoda. V sebi je
odkrival novo osebnost, ki je ni poznal in prav zaradi tega se je bal, da je ne
bo mogel obvladovati in nadzirati. Ustrašil se je moči tega novega čustva. Kot
odločen človek se je zavedal, da strah lahko uniči harmonijo v človeškem bitju
in se mu je z vso odločnostjo upiral. Tiste dni je čutil, da lahko samo
ljubezen ustvari novo harmonijo, zato je, čeprav ni vedel kaj bo sledilo, z vso
odločnostjo stopil na pot ljubezni in se odločil, da se bo za njo boril …
Ni komentarjev:
Objavite komentar