VOLIM OBLAKE

Volim da gledam oblake na nebeskom plavetnilu

dok nošeni vetrom menjaju oblike onako kako žele

čas liče na iskre konje, a čas na tek uzoranu njivu

te nestvarne čarobne slike sa mnom uvek podele.

Divim se njihovoj slobodi dok idu u beskraj Svemira

u predele nepoznate i tajne gde još niko kročio nije

plove kroz izazove vetrova u svet satkan od nemira

otkrivam tajne, tražim feniksa što vodu iz raja pije.

Volim da gledam oblake kako se ogledaju u mirnoj vodi

kao da nebo silazi na zemlju i život drhti od zakona tog

svet postaje mesto nade, ispunjeno je obećanje o slobodi

kako na nebu tako i na zemlji, kao što je nekad govorio Bog.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

DOK GLEDAM TEBE, VIDIM SEBE

 

Preći ćemo tačku našeg sadašnjeg postojanja

ući ćemo u svet gde vlada nebeska muzika

tamo niko ne razmišlja o tački nestajanja

taj svet je predivan kao sa Moneovih slika.

Muzika zvuči kao kad se nebo polako otvara

ne žurimo, znamo da je strpljenje najveća vrlina

tamo je večnost, sve traje i nikad se ne zatvara

zlatna blistava kapija iza koje se krije istina.

Mi smo ptice iz istog jata, uvek zajedno letimo

putem izazova prema suncu kroz bure i oluje

kroz vreme što je prošlo da budućnost potsetimo

da smo jedan lik koji uvek samo pravu ljubav čuje.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

MOJOJ GENERACIJI ZA 50. GODIŠNJICU MATURE

Te 1969. godine pošli smo u život sa zvezdama u očima

sa dušom punom ideala i željom da promenimo svet

sa nadom u srcu i čvrstom verom da u nama počiva

snaga da možemo započeti prema suncu svoj blistavi let.

Mislili smo da ćemo u vremenu prepoznati pravi trenutak

da će naš život biti predivna pesma blistav kao žar-ptice let

iznad plavih predela gde smo želeli da pronađemo svoj kutak

da ćemo kao sjajni Sirijus u noći svojim znanjem zadiviti svet.

Prošle su godine, vreme nam je nešto uzelo, a i mnogo dalo

kao Tisa išli smo polako prema nekom ko nam je bio drag.

Vreme ne sudi, sve prolazi a uvek ostaje neko, što nije malo

uzvratili smo darove i mi smo u vremenu ostavili svoj trag.

Sve nas je manje, osipamo se kao latice sa cvetova belih ruža

ali u nama još živi nada i cveta ljubavi predivan rajski cvet

visoko iznad lavirinta našeg života još se blistava duga pruža

povezuje nas kao večita zlatna nit što se provlači kroz svet.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

VERUJEM

Verujem da mogu da ostvarim sve što poželim

da imam moć da dosanjam svoje skrivene snove

mogu tu svoju veru u čuda sa svima da podelim

i da pređem preko Reke zaborava u predele nove.

Verujem da kroz život idem samotnom stazom

ne stojim na raskršćima, idem pravo bez oklevanja

ne marim što je predeo pokriven prvim mrazom

u novom svetu daleko izvan granica mog snevanja.

Verujem da ne biram teme, one mene pronalaze

kao u složenim igrama gde se kolo sreće okreće

verujem da ne mogu da izgubim na duge staze

jer sam dobitnik koga beskrajna ljubav pokreće.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

KONEC SVETA - KRAJ SVETA

Preroki, vedeževalke in vidci so že ničkolikokrat napovedovali konec sveta.

Pravijo, da v letih pred koncem sveta pride na dan in se ovrednoti vse kar so ljudje delali, mislili, o čemer so sanjali in kar so upali. Vendar vsaka vrednota, življenje, resnica ali zgodovina, postane brez vrednosti in smisla, če ne premaga časa in minljivosti. Takrat se vse spremeni. Poenotita se resnica in laž, življenje in smrt, dobro in zlo, znanje in neznanje, ljubezen in sovraštvo, vse postane privid in zabloda, svet kakšnega poznamo pa se spremeni v

prah in pepel.

So se tudi tokrat zmotili?

Iz moje zbirke „Drobtinice z Minervine mize“

***

Već nebroj puta su razni proroci, babe vračare i vidovnjaci najavljivali kraj sveta.

Kažu da u poslednjim godinama, pre nego što svet nestane, izlazi na videlo i ocenjuje se sve što su ljudi radili, šta su mislili, o čemu su sanjali i čemu su se nadali. A svaka vrednost, bilo da se radi o životu, istini ili istoriji, ukoliko ne pobedi vreme i prolaznost, postaje bezvredna i gubi smisao. Tada se sve menja. Istina se poistovećuje sa lažju, život sa smrću, dobro sa zlom, znanje sa neznanjem, ljubav sa mržnjom, sve se pretvara u privid i obmanu, a svet kakvog poznajemo u prah i pepeo.

Da li su se i ovog puta prevarili?

Iz moje zbirke „Mrvice sa Minervine trpeze“

OLUJA

Oluja besni, crno je nebo. Strašan sud.

Pustoš. Od udara groma tresu se prozori.

Mrak je usred dana. Na zemlji je muk.

Iz mračnih uglova izlaze skriveni strahovi.

Sa krovova padaju reke kiše i slapovi

iza zatvorenih očiju sevaju plave munje

drhti žalost u duši, udaraju je gromovi

snažan vetar lomi grane rascvetale dunje.

Vetar šiba mlade biljke koje voda nosi

ućutale su ptice, oluja besni napolju

savija se bela breza, gromovima prkosi

ruže su pale kao ratnici na bojnom polju.

Iz moje zbirke »Daleki horizonti«

KIŠA

 

Kiša već danima neprestano pada

nema neba, nestalo je toplo sunce

pod teškom sivom kupolom grada

ućutale su male ptice iz naše ulice.

U dušu se polako uvukla tiha seta

nezvana gošća sedi i čvrsto vlada

sve što nosim u srcu njena je meta

iz te sive mreže neću izaći nikada.

Tmurno je nebo, kiša mi dušu steže

potoci mutne vode teku niz puste ulice

samo sunce može tu mrežu da razveže

dozivam ga dok mi suze teku niz lice.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«