Kiša već danima neprestano pada
nema neba, nestalo je toplo sunce
pod teškom sivom kupolom grada
ućutale su male ptice iz naše
ulice.
U dušu se polako uvukla tiha
seta
nezvana gošća sedi i čvrsto
vlada
sve što nosim u srcu njena je
meta
iz te sive mreže neću izaći
nikada.
Tmurno je nebo, kiša mi dušu
steže
potoci mutne vode teku niz puste
ulice
samo sunce može tu mrežu da
razveže
dozivam ga dok mi suze teku niz
lice.
Iz
moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«
Ni komentarjev:
Objavite komentar