 |
|
Srbija, Novo Miloševo, dvorac Karačonji
|
Kot otrok sem hodila v šolo, ki se je nahajala v gradu nekega nekoč zelo
vplivnega grofa. Pogosto smo se šalili, da smo bili ravno zaradi tega deležni
grajske vzgoje in izobrazbe. Leta so minevala, v mestu je zgrajena nova,
moderna šola, grad pa je opustel.
Ko grem mimo gradu, z žalostjo ugotavljam, da iz leta v leto propada.
Angleške in francoske vrtove je prerasel plevel, vetar in dež pa odnašata
reljef s fasade in luščita jonske stebre. Takrat se zavem, da so hiše kot
ljudje. Tisto, kar je za ljudi duša, življenska energija, ki jih poganja, so za
hiše ljudje. Ko ni več te energije, vse počasi propada in izginja.
Oktober 2008.
Iz moje zbirke »Velike teme in
jaz«
***
Kao dete išla sam u školu koja se nalazila u dvorcu jednog nekada veoma
uticajnog grofa. Često smo u šali govorili da smo, baš zbog toga, imali dvorsko
obrazovanje. Godine su prolazile donoseći mnoge promene. Izgrađena je nova
škola, a dvorac je napušten.
Prolazeći pored dvorca sa žalošću primećujem da iz godine u godinu sve više
propada. Engleske i francuske vrtove je prekrio korov, a kiše i vetrovi odnose
friz sa fasade i krune jonske stubove. Tada pomislim da su kuće kao ljudi.
Ono što je za ljude duša, životna energija koja ih pokreće, za kuće su ljudi.
Kada ta energija odlazi, sve polako propada i nestaje.
Oktobar 2008.
Iz moje zbirke »Velike teme i
ja«
Ni komentarjev:
Objavite komentar