 |
|
U emisiji KTV Zrenjanin „Subotom popodne“, 7.6.2014.
|
... Kada je mama jednom rekla, da deca rastu preko noći,
pomislila sam da to važi i za povrće i voće u našoj bašti. Odlučila sam da
sledeće noći odem u baštu i da vidim bar neko od tih čuda. Pala je noć. Mada mi
je srce kucalo u grlu, hrabro sam krenula u mrak. Dok sam još videla svetla sa
verande koračala sam sigurno, a kada su nestala iza visokog žbunja jorgovana,
usporila sam hod. Gledala sam širom otvorenih očiju i ništa nisam videla.
Učinilo mi se da čujem nečije lagane, jedva čujne korake. Zastala sam i koraci
su zastali, pošla sam i opet sam čula šum iz bašte, kao kad neko hoda između
leja paradaiza. Drhtala sam celim telom i zamišljala strašno biće koje izlazi
iz noćne tame iza visokih stabala kukuruza i pruža svoje duge, crne ruke prema
meni. Već sledećeg trenutka sam umirivala sebe i zamišljala da to šume cvetovi
koji se otvaraju i biljke koje rastu. Želja da vidim tu čaroliju nadvaldala je
moj strah. Noću je u našoj bašti sve bilo drugačije, nisam je prepoznala. Sada
je to za mene bio sasvim strani svet nepoznatih oblika i zvukova. Učinilo mi se
da ponovo čujem nekoga sasvim blizu, kako stoji iza mojih leđa i šapuće. „Beži,
beži odavde, beži što brže možeš“. Potrčala sam iz sve snage, jedva sam disala,
saplela sam se i pala. Zatvorila sam oči i čekala da me strašna neman stigne.
Ali neman nije dolazila. Ništa nisam čula sem svog ubrzanog disanja. Ni u
žbunju, ni u krošnjama drveća, ni u travi. Tišina. Polako sam otvorila oči i sa
olakšanjem gledala u svetla sa naše verande.
-
Pa
gde si ti, zašto ne spavaš, svi već spavaju?
-
Bila
sam u bašti, da vidim kako cvetaju tikve.
-
I šta
si videla, pitala me je mama.
-
Ništa,
tamo je neko jako strašan, čula sam ga kako hoda.
-
Naravno,
da ništa nisi videla, jer i bašta noću spava, kao i svi mi. Odmara se. Sada
nema nikoga u bašti, rekla je i smešila se.
-
Ali
ja znam da ima, čula sam nekoga kako šapuće. Uplašila sam se.
-
Hajde,
idemo zajedno da vidimo ko je tamo.
Pošle smo prema bašti. Išla sam polako
i kako smo se približivale, sve jače sam joj stiskala ruku. Stajale smo na
početku leje sa paprikom. Bašta je još uvek bila puna senki, šuštanja i šapata
nekog nevidljivog, tajanstvenog stvorenja.
-
Da li
čuješ, tiho sam je pitala.
-
Šta
to?
-
Pa tu
neko diše, a tamo u kukuruzu se neko sakrio.
Ja sam jasno čula tihe zvuke:
heeeeeeeeeeeeej, eeeeeeeeeeeeej, kao da me je neko zvao.
-
Znaš
postoje mnoge životinjice koje izlaze napolju samo noću. Traže hranu i to ti
čuješ njihove korake u travi. Neke su veoma plašljive, a neke vide samo noću. U
našoj bašti živi jež i noćne ptice, male sove, ima i slepih miševa, ali njih ne
treba da se plašiš.
Pogledala sam u zimzelen i u moj pogled
su se uhvatile male, ali jasne svetle tačkice.
-
A one
svetle tačkice, čije su to oči?
-
To su
svici. To su male bubice koje noću svetle.
-
To je
sigurno čarolija, to je čudo, pobedonosno sam rekla.
-
Nije,
to je prirodna pojava.
Polako smo se vraćale prema verandi.
Razmišljala sam o maminim rečima, ali joj nisam sve verovala. Znala sam šta sam
videla i čula. Mislila sam da ona ne veruje u čuda i da zato ne vidi sve one
čudesne stvari i promene u našoj bašti. Bila sam uverena da se te čarolije
događaju baš noću i baš zato što su tada skrivene od naših pogleda.
-
Ponekad je dobro da se uplašimo i da se bojimo, ali treba
i da vidimo da li postoji razlog za taj strah. U našoj bašti nema razloga za
strah, zato ne treba ničega da se plašiš. Danju je bašta dugačija nego noću i
to je čarobno. Sve promene u prirodi su čarobne i čudesne.
-
Jel noć čudo, pitala sam, jer sam volela čuda.
-
Nije, to je prirodno, posle dana dolazi noć. Sve što može
da se objasni nije čudo.
Nisam o tome razmišljala,
ali sam se osećala sigurno pored svoje mame. Dok je držala moju ruku znala sam,
da mi se ništa ružno ne može dogoditi.
***
Kada sam bila mala, želela sam što pre
da odrastem, jer mi se činilo da ću tada moći da ostvarim neko od tih čuda.
Sada se svog detinjstva sećam sa ljubavlju i nostalgijom, jer sam shvatila da
je sa godinama sve manje čuda, a sve više želje da ih doživimo.
Ni komentarjev:
Objavite komentar