SEDMO „PROLEĆE SIME CUCIĆA“ U UDRUŽENJU KNJŽEVNIKA SRBIJE - promocija moje knjige

Poštovani domaćini, dame i gospodo. Čast mi je što mogu da predstavim svoju knjigu „Priče iz limene kutije“ na današnjoj književnoj manifestaciji „Proleće Sime Cucića“, vama, književnicima i poznavaocima književnosti za decu. Čast mi je i što mogu da govorim u uglednoj ustanovi kao što je Udruženje književnika Srbije, koje nas sve okuplja pod svojim krovom sa ciljem, negovanja pisane reči i čuvanja naše književne tradicije i jezika. Zahvaljujem se i „Banatskom kulturnom centru“ koji mi je to omgućio.

Ponekad mi se, kao slučajno pojavljuju misli o događajima i ljudima za koje sam mislila da sam ih već zaboravila. Nekada me je to čudilo. Tražila sam uzroke zbog kojih su sećanja oživela i tako sa logičnim objašnjenjima gubila i dragocene poruke. Već dugo se ne pitam zašto, jednostavno sednem i zapišem ih. Tako su nastale moje „Priče iz limene kutije“, priče o deci, a i za decu.

U mojim pričama, deca su spontana i slobodna, radosna i nestašna i prirodno kreativna. Za moje junake je život čudo, a priroda je oduvek za njih bila svojevrsna misterija, pa svaki susret sa nepoznatim kod njih izaziva radoznalost. Svet oko sebe posmatraju široko otvorenih očiju, sa poverenjem i ljubavlju. U ovim pričama opisane su dečje slutnje, nemiri i snovi, ali i stanja koja se kod dece pojavljuju u trenucima kada se život u njima oglašava kao neizvesnost, kao zagonetka ili kao zamka. Deca, u mojim pričama, osećaju potrebu da se suoče sa nepoznatim svetom i njegovim tajnama, da dožive trenutke u kojima se vreme zgušnjava u ozarenja i otkrovenja. Svaka od ovih priča je pogled u dečji svet i dokaz bogatstva tog sveta. Priče su bezazlene, ali nisu naivne, bolne su i nežne, ali nisu sentimentalne, takve su kakav je i život, nekad veseo, a nekad tužan.

Napisala sam ove priče, sa željom da sačuvam od zaborava jedno vreme koje je prošlo i koje više ne postoji, da pokažem da i naša svakodnevnica može biti lepa, da može da bude inspiracija svakome od nas za pisanje i razmišljanje. Ove priče su dokaz da na svetu nema ničeg moćnijeg od vremena, jer se sve u vremenu razorkriva. Vreme u mojim pričama je višeslojno. Dok sam priče doživljavala, bili su to obični i svakodnevni događaji, a razumela sam ih onako kako sam svojim tadašnjim znanjem i iskustvom mogla. Kasnije, kada sam prošla kroz mnoge učionice života, taj isti svet zasijao je predamnom i poprimio novo značenje, ukazala mi se drugačija slika, potpunija i celovitija. A kada sam se vremenski udaljila od njih, to više nisu bile samo pojedinačne priče, predamnom se ukazalo moje detinjstvo. Shvatila sam da ako želimo svoje vreme da vidimo u pravom svetlu moramo ga gledati izdaleka, kao ptica sa visine. I teme priča dobile su novo značenje. Razmišljajući o njima uvidela sam da su to priče o velikim temama. O Bogu, o evoluciji, o životu i smrti, o zlu, o prijateljstvu, sreći i ljubavi. To su teme pred kojima i odrasli često ostaju zbunjeni.

Poruka „Priča iz limene kutije“, je da nema malih tema, malih knjiga i malih ljudi. Svaki čovek je značajan i ima svoje mesto u svetu. Jer život je mozaik sastavljen od bezbroj kamenčića, ljudskih sudbina, a ako nedostaje samo jedan, slika je nepotpuna, gubi svoju lepotu i svoj smisao. Želela sam da pokažem da je sve veliko satavljeno od malog, planine od bezbroj zrna peska, okeani od bezbroj kapljica vode, a mi od bezbroj atoma koje pokreće životna energija. Kroz to malo postali smo deo velikog, deo Univerzuma.

Predstavljanje svoje knjige završiću kao što sam i počela: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti.

Ljubica Verbič

Beograd, 4 jun 2014.