ZEMLJA

Držim grudvu zemlje na svom dlanu

miriše kao prašina posle plahe kiše.

Zemlja je život. Te reči u srce stanu

dok se zrelo žito na povetarcu njiše.

Zemlja je blago. Tajna o prapočetku i raju

ostavlja tragove što vode prema suncu

za one što traže i nikada ne odustaju

kao feniks iz pepela poleće ka vrhuncu.

Zemlja je utočište. Mrvim grudvu u prah

zagrliće me nežno kao nekada moja mati

dok mi lice miluje mirisnog povetarca dah

znam da ću u Demetrinom krilu tiho zaspati.

Iz moje zbirke pesama »Daleki horizonti«

 

UTISCI O PESMAMA IZ KNJIGE: KAMENČIĆI U MOZAIKU, Ljubice Verbič

Lika i ja

Negde u dubokom svemiru Božije baste naše su duše bile i ostale drugarice. Ne treba biti posebno mudar i izedukovan da se spozna dubina tvojih emocija, lepota duše, i zrelost svesti.

Bravo devojko, srce ti je baš baš banatsko. Kreativni vodiči su uz tebe. Pisanje je tvoj sadašnji trenutak u vremenu, tvoj put u večnost. Nemoj prekidati jer ti jesi mali stvaralac po volji Gospoda. Knjiga je obuhvatila čitav tvoj život. Po malo se i opraštaš na suptilan način.

Sofija sova je mali slatkiš koja mami osmeh u sred tvojih ozbiljnih razmišljanja o svemu što se životom zove; iskazanim kroz znalački ispredenu formu, u ovom našem i nekom tvom skrivenom svemiru. Ti si mudrice mala Sofija u mozaiku vremena. Poezija je jedna od najnežnijih i najtežih vibracija u književnom stvaralaštvu. Retko ko ume da je na pravi način iskaže i pokloni čitaocima. Ti to umeš!

U svakoj sam tvojoj pesmi odgledala jedan predivan film.

Što sam češće iščitavala pesme, više sam uživala u njima i otkrivala nešto novo. Samo je u poeziji srce pesnika na dlanu jasno i dostupno čitaocima.

Tvoje srce je na sreću nas čitalaca prepuno topline i ljubavi, baš kao i Tiski akvareli.

Ponosna sam što sam “školska” jednog takvog pesnika i pisca.

Hvala Gospodu što nas dariva takvim ljudima.

Cmokić od Ljiljane Panić - Like

Bečej, 25.09.2018.

KAFA

Pijemo kafu u bašti ispod starog oraha

sećamo se roditelja dok lišće pada sa grana

priče dolaze kao senke iz prvog sumraka

oživi toplina njihovih očiju iz davnih dana.

Vi ne čujete jedni druge, govorite svi u glas,

kori nas tata dok svoju kafu ponovo sladi

neka, smeši se mama, važno je da su uz nas

ima vremena, naučiće da slušaju, još su mladi.

Jesen je. Kafa se hladi, u vazduhu miriše zima

otišli su u predele bez povratka i dobro im je tamo.

Ja želim da vratim godine i dane da mogu sa njima

ovde ispod oraha da popijem još jednu kafu samo.

Iz moje zbirke »Daleki horizonti«

LEPOTA

Čas ima svoje zakonitosti, svet tudi. Svet in čas sta bila ustvarjena istočasno, svet ne obstaja zunaj časa in čas ne zunaj sveta. Čas v stvareh ali stvari v času so dolgotrajne, če pa je v njih ujeta lepota, so večne. Tako je z vsemi umetninami, ne glede na to kje se nahajajo. Lepota premaga čas in je univerzalna, ima moč priti do vseh ljudi, ne glede na to ali so živeli v preteklosti ali bodo živeli v daljni prihodnosti. Lepota jih povezuje.

Iz moje zbirke »Drobtinice z Minervine mize«

***

Vreme ima svoje zakonitosti, kao i svet. Svet i vreme su stvoreni istovremeno, svet ne postoji izvan vremena, kao ni vreme izvan sveta. Vreme u stvarima ili stvari u vremenu dugotrajne su, a kada je u njima uhvaćena lepota, postaju večne. To važi i za umetnička dela, bez obzira gde se ona nalaze. Preko njih lepota pobeđuje vreme i postaje univerzalna, dospeva do svih ljudi, bez obzira da li su živeli u prošlosti ili će živeti u dalekoj budućnosti. Lepota ih povezuje.

Iz moje zbirke »Mrvice sa Minervine trpeze«

RADOST ČITANJA – 63. MEĐUNARODNI BEOGRADSKI SAJAM KNJGA

Na 63. međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, 23.10. održana je promocija moje zbirke pesama »Kamenčići u mozaiku«. Ilustracije za zbirku naslikala je Ana Vidmar, mag.lik.um. iz Ljubljane. 

Bila je to i prilika za susret i druženje sa prijateljima piscima iz izdavačke kuće »Banatski kulturni centar« iz Novog Miloševa.

Jedna pesma iz pomenute zbirke.

DA IMAM KRILA

Ponekad sanjam konje što jure po ledini

grmi nebo, tutnji zemlja, diže se prašina

kad utihne topot kopita u daljini

dugo se sleže prah dok nastupi tišina.

Ponekad sanjam bistru široku reku

juri u vrtlogu do slapa na obalu drugu

kroz izmaglice vodene kapljice teku

upliću sunčeve zrake u šarenu dugu.

Da imam krila poletela bih u nebo visoko

na istok u predele još uvek nepoznate i tajne

pronašla bih slap što pada u jezero duboko

i vatrene konje što piju vodu ispod duge sjajne.

O DUŠI

Nekateri filozofi pravijo, da dušo sestavljajo najlažji atomi, zaradi česar ne more živeti brez telesa, telo pa ne brez duše.

Všeč mi je tako razmišljanje. Duša je popolni del človeka, iz nje prihaja svetloba vseh naših spoznanj. Duša nam je tudi zavetišče, kamor se zatekamo pred nepravičnostjo in sprevrženostjo. Iz duše črpamo moč in pogum, da se podamo v boj z neznanim v sebi in v svetu v katerem živimo. Zmagali smo, ko spoznamo da je zemlja močna in nebo večno, človek pa šibak in minljiv.

Menim, da potrebujemo zavest, da v nas obstaja nek božanski delec, ki vse poganja.

Iz moje zbirke »Drobtinice z Minrvine mize«

***

Neki filozofi misle da je duša sačinjena od najlakših atoma, pa zbog toga ne može da živi bez tela, a telo ne može bez duše, jer ga ona pokreće.

Sviđa mi se takvo razmišljanje. Duša, taj eterični, savršeni, božanski delić u nama je pokretač života, to je snaga koja vodi i upravlja našim telom. Duša je naše utočište gde se povlačimo pred nepravdom i izopačenošću i gde nalazimo snagu da se upustimo u boj sa nepoznatim u sebi i u svetu u kojem živimo. Pobedili smo kada spoznamo da je zemlja moćna i nebo večno, a čovek nejak i prolazan.

Mislim da nam je potrebno spoznanje da u nama postoji neki božanski deo koji sve pokreće.

Iz moje zbirke »Mrvice sa Minervine trpeze«

REČ, STIH, SLIKA – MUZIKA - Radovan Vlahović, književnik

Ljubicu Verbič je čitalačka publika, kako u Srbiji tako i u Sloveniji, do sada upoznala kao spisateljicu priča i romana, a ovog puta nam se javlja sa novim rukopisom koji za vas, poštovani prijatelji, ovoga puta iščitivam, sa knjigom pesama „Kamenčići u mozaiku” koje je uspešno ilustrovala njena ćerka Ana.

Poezija je nalik biseru u školjci koji obično nastaje kad zrno peska u nju uđe i onda školjka, braneći bolno mesto, izliva najlepše sokove iz sebe iz kojih nastaje biser. Kod pesnika je to drugačije, kod njega je poezija često vapaj za neizrecivim ili pak doricanje rečenog i promišljenog, a najčešće je stavljanje melema jezičkog na bolno mesto u duši, njegovo beleženje stihovima i kazivanje svega sažetog u pesmi koja je uvek strela odapeta u beskonačno.

Treći milenij nam je pokazao da se književnost, a pogotovo poezija, razbokorila u mnoštvo poetika koje su pesnici davali svetu u kojem živimo, a iste je književna kritika racionalizovala i često stavljala u neke naučne okvire u želji da poetske suštine koje su nam pesnici vekovima darivali uđu u jedan sistem koji je lak za proučavanje budućim generacijama.

Pevanje je arhetipski zov duše u želji da se prevaziđe teskoba u koju su ljudi vekovima upadali i iz koje su, tražeći izlaz, pevali biranim rečima i davali sebi novu vrstu poetskog dostojanstva koje je potraga za radošću a ujedno i sučeljavanje sa svetom koji je nesavršen i jednako sladak koliko i opor i mučan. Traženje odgovora za vlastitu upitanost nad sobom i svetom koji nam je dat, zadatak je koji revnosno kroz milenije pesnici svojim delima rešavaju, tražeći odgovore kroz zaumnost, naslutu, automatski diktat, ili sažimajući duhovna iskustva u pesmu kao veliki odgovor sebi i svetu o čaroliji našeg postojanja.

Knjiga pesama Ljubice Verbič „Kamenčići u mozaiku” je sastavljena od pet ciklusa od kojih svaki za sebe versifikaciono, motivski, stilski i tematski otvara po jedan segment pesnikinjinog života, bilo da je vezan za prošlost, za nedosanjane snove ili trenutke pojačane emotivnosti sa voljenim bićima, bilo da su to deca ili muškarac njenog života. I sve te šarene kamenčiće pesnikinja stavlja i sklapa u mozaik poetskog sveta koji često teži da uzvisi ovaj obični i banalni kojim smo okruženi u našoj, po svemu sudeći, neuravnoteženoj

svakodnevici. Ali taj mozaik nije dovršen, on nam otvara tek jednu sliku sastavljenu iz mnoštva detalja koji su sastavni deo jednog prelepog mozaika stvaralaštva i života naše pesnikinje.

U prvom ciklusu koji nosi naziv „Ogledalo duše” na jednom mestu u pesmi „Moja duša” Ljubica Verbič nam kaže:

„Moja duša je samotna ptica

na plavetnilu beskrajnog neba

pod njom cveta banatska ravnica

povijaju se klasovi budućeg hleba.”

U ovom ciklusu pesnikinja pesme deli na strofe i koristi se rimom, sve u želji da na jedan muzikalan i pevljiv način izrazi melodiju, i nadahnuće svojim zavičajem.

U drugom ciklusu koji nosi naziv „Da sam ja” u pesmi „Vetar” pesnikinja kaže:

„Da sam ja vetar

ne bih bila košava ni severac moćni

što krade lišće breze poslednji leta dar

bila bih Zefir zelen i svež vetar prolećni.”

Pesnikinja nam u ovom ciklusu otvara jednu optimističku viziju sveta u kojoj sa prizivima pesnika, kako prirode tako i vaskolikog živog sveta, vidimo njenu veliku želju da oradošćuje ljude i svet oko sebe u ovom vremenu kad takvih plemenitih emocija ima malo.

Treći ciklus nosi naziv „Srebrna vrba” i u njemu pesnikinja unosi u svoju zbirku haiku pevanje kad se sa malo reči govori mnogo. U istoimenoj pesmi „Srebrna vrba” ona nam kaže.

„Srebrna vrba

na bisernom ostrvu.

Svet samo za nas.”

Četvrti ciklus nosi naziv „Da imam”. A u pesmi „Krila” pesnikinja nam kaže:

„Da imam krila poletela bih u nebo visoko

na istok u predele još uvek nepoznate i tajne

pronašla bih slap što pada u jezero duboko

i vatrene konje što piju vodu ispod duge sjajne.”

Ovo zovem postupkom poetskog očaravanja čitaoca i željom pesnika da ga povede u jedan lepši i maštom ovenčani svet i da u njegovim prelepim predelima, zajedno sa pesnikom, čitalac trećeg milenija, koji je već umoran od turbulentne stvarnosti, nađe mesto za predah da prikupi snagu i da u ovom postmodernom vremenu, uprkos svemu, nastavi da veruje u sebe i sveukupni život.

Peti ciklus nosi naziv „Zrno do zrna”. A u pesmi „Lavirint” iz ovog ciklusa pesnikinja nam kaže:

„U beskrajnom Svemiru beskonačno vreme

i ja tek neznatno zrno ognjene prašine

uhvaćeno u zamku, u života seme

ostavljeno da luta kroz lavirint tišine.”

U ovom ciklusu pesnikinja evocira sećanje na dane detinjstva i sreće, ali i sumira svoja iskustva i kroz jednu impresiju ih nudi kao poetsku sublimaciju i mudrost svojim čitaocima.

Za poeziju Ljubice Verbič može se reći da sledi klasične obrasce pevanja i mišljenja. Ona ne eksperimentiše i ne muti vodu da bi njena poetika izgledala dublje i smislenije. Za nju je pesma stvar jezika i reči koja je uvek od Boga a za ljude. Slike koje nam nudi su jasne, sveže, čiste, prozračne, vazdušaste i eterične tako da možemo sa njih čitati svu lepotu i blagost pesnikove duše. Ovo i ovakvo pevanje je na tragu srpskih modernista: Dučića, Rakića, Desanke Maksimović, a pesnikinja kao da nam kroz sam odabir matrice pevanja govori da ona ne želi da bude pomodarka već se povodi za klasičnim svevremenim poetikama koje nisu stvar trenutka već večnosti.

Knjiga pesama „Kamenčići u mozaiku” Ljubice Verbič je ilustrovana crtežima njene ćerke Ane Vidmar koji su u potpunosti kompatibilni sa pesmama negujući onaj prefinjeni i aristokratski štimung koji je Ljubica, koristeći čas rimu čas slobodni stih, svojim pesmama dala. Ovo je divan spoj slike i reči, a čitajući Ljubičine stihove, kroz ritam i rimu osetićemo kako crteži i slike njene ćerke Ane, inače sjajne slikarke - osetićemo da ova knjiga peva. Ovde je na jedan veoma umešan način iskorišćen impresionistički i modernistički poetski prosede da se savremenim slikarskim i ilustratorskim simbolističko - likovnim elementima izrazi ovaj pozlaćeni vez Ljubičinog pevanja.

Moj zadatak, poštovani čitaoče, je da te tek navedem da iščitaš knjigu i da o njoj daš svoj istinski i pravi sud. Moje je bilo samo da ukažem na ovu jedinstvenu i po svemu izuzetnu knjigu koja spaja reč i sliku, a kad to sagledate, da osetite muziku, vašu ličnu muziku, kao najuzvišenije sveto trojstvo u umetnosti.

Radovan Vlahović, književnik