O LJUBEZNI - O LJUBAVI

Ko si prizadevamo razumeti človeško naravo, razmišljamo tudi o ljubezni. Takrat dojamemo kako pomembna je, ker zaradi ljubezni povsem običajni ljudje postajajo heroji in so zmožni podvigov, ki jih od njih nihče ne bi pričakoval. Te ljudi občudujemo, ker za svoja dejanja ne pričakujejo kakršnikoli nagrade niti priznanja. Včasih pa razumni, preudarni in preračunljivi ljudje v ljubezni postajajo nepremišljeni, lahkomiselni, ne razmišljajo o posledicah, idealizirajo predmet svoje ljubezni in verjamejo, da bo to stanje trajalo večno. Ko prva zaljubljenost mine in se spet vrnejo v prejšnje stanje, to sprejmejo brez grenkobe, hvaležni, da so lahko doživeli tako močna čustva. Obstajajo tudi taki, ki so zaradi razočaranj v ljubezni pripravljeni storiti najbolj nizkotna in najbolj gnusna dejanja, celo moriti.

Zato o ljubezni razmišljamo kot o notranji sili, ki človeka lahko vodi do ne slutenih višin duha, pa tudi do najbolj temnih brezen duše in samo od osebnega etosa posameznika je odvisno kam ga bo pripeljala.

April 2002.

Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«

***

Kada se trudimo da razumemo čovekovu prirodu,  razmišljam i o ljubavi. Tada shvatimo da je važna, jer zbog ljubavi sasvim obični ljudi postaju heroji sposobni za podvige koje od njih niko nije očekivao. Tim ljudima se divimo, jer za svoja dela ne očekuju nikakvu nagradu niti priznanje. Ponekad razumni, praktični i proračunati ljudi zbog ljubavi postaju nepromišljeni i lakomisleni, ne razmišljaju o posledicama, idealizuju predmet svoje ljubavi i veruju da će to stanje zaljubljenosti večno trajati. A kada prva zaljubljenost prođe i opet se vrate u pređašnje stanje to prime bez gorčine, zahvalni što su doživeli tako veličanstvena osećanja. Postoje i ljudi koji su zbog razočaranja u ljubavi spremni da izvrše najniža i najgnusnija dela ne prezajući čak ni od ubistva.

Zato o ljubavi razmišljamo kao o unutrašnjoj sili koja čoveka može da vodi do neslućenih visina duha, kao i do najmračnijih bezdana duše i samo od ličnog moralnog stava pojedinca zavisi gde će ga odvesti.

April 2002.

Iz moje zbirke »Velike teme i ja«

GRAD - DVORAC

Srbija, Novo Miloševo, dvorac Karačonji

Kot otrok sem hodila v šolo, ki se je nahajala v gradu nekega nekoč zelo vplivnega grofa. Pogosto smo se šalili, da smo bili ravno zaradi tega deležni grajske vzgoje in izobrazbe. Leta so minevala, v mestu je zgrajena nova, moderna šola, grad pa je opustel.

Ko grem mimo gradu, z žalostjo ugotavljam, da iz leta v leto propada. Angleške in francoske vrtove je prerasel plevel, vetar in dež pa odnašata reljef s fasade in luščita jonske stebre. Takrat se zavem, da so hiše kot ljudje. Tisto, kar je za ljudi duša, življenska energija, ki jih poganja, so za hiše ljudje. Ko ni več te energije, vse počasi propada in izginja.

Oktober 2008.

Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«

***

Kao dete išla sam u školu koja se nalazila u dvorcu jednog nekada veoma uticajnog grofa. Često smo u šali govorili da smo, baš zbog toga, imali dvorsko obrazovanje. Godine su prolazile donoseći mnoge promene. Izgrađena je nova škola, a dvorac je napušten.

Prolazeći pored dvorca sa žalošću primećujem da iz godine u godinu sve više propada. Engleske i francuske vrtove je prekrio korov, a kiše i vetrovi odnose friz sa fasade i krune jonske stubove. Tada pomislim da su kuće kao ljudi. Ono što je za ljude duša, životna energija koja ih pokreće, za kuće su ljudi. Kada ta energija odlazi, sve polako propada i nestaje.

Oktobar 2008.

Iz moje zbirke »Velike teme i ja«

HRAM

HRAM

IZ RUŠEVINA DREVNOG GRADA

IZRANJAJU JONSKI STUBOVI

OKO NJIH BULKE CVETAJU

PLAVI RAZLIČAK DIŽE SVOJU GLAVU PREMA SUNCU

SAMO SIVI GUŠTER SPAVA NA NOKTU ZEVSOVE NOGE.

PODNE JE.

„PRIČE IZ LIMENE KUTIJE“ – odlomak iz priče „NAŠA BAŠTA“.

U emisiji KTV Zrenjanin „Subotom popodne“, 7.6.2014.

... Kada je mama jednom rekla, da deca rastu preko noći, pomislila sam da to važi i za povrće i voće u našoj bašti. Odlučila sam da sledeće noći odem u baštu i da vidim bar neko od tih čuda. Pala je noć. Mada mi je srce kucalo u grlu, hrabro sam krenula u mrak. Dok sam još videla svetla sa verande koračala sam sigurno, a kada su nestala iza visokog žbunja jorgovana, usporila sam hod. Gledala sam širom otvorenih očiju i ništa nisam videla. Učinilo mi se da čujem nečije lagane, jedva čujne korake. Zastala sam i koraci su zastali, pošla sam i opet sam čula šum iz bašte, kao kad neko hoda između leja paradaiza. Drhtala sam celim telom i zamišljala strašno biće koje izlazi iz noćne tame iza visokih stabala kukuruza i pruža svoje duge, crne ruke prema meni. Već sledećeg trenutka sam umirivala sebe i zamišljala da to šume cvetovi koji se otvaraju i biljke koje rastu. Želja da vidim tu čaroliju nadvaldala je moj strah. Noću je u našoj bašti sve bilo drugačije, nisam je prepoznala. Sada je to za mene bio sasvim strani svet nepoznatih oblika i zvukova. Učinilo mi se da ponovo čujem nekoga sasvim blizu, kako stoji iza mojih leđa i šapuće. „Beži, beži odavde, beži što brže možeš“. Potrčala sam iz sve snage, jedva sam disala, saplela sam se i pala. Zatvorila sam oči i čekala da me strašna neman stigne. Ali neman nije dolazila. Ništa nisam čula sem svog ubrzanog disanja. Ni u žbunju, ni u krošnjama drveća, ni u travi. Tišina. Polako sam otvorila oči i sa olakšanjem gledala u svetla sa naše verande.

-          Pa gde si ti, zašto ne spavaš, svi već spavaju?

-          Bila sam u bašti, da vidim kako cvetaju tikve.

-          I šta si videla, pitala me je mama.

-          Ništa, tamo je neko jako strašan, čula sam ga kako hoda.

-          Naravno, da ništa nisi videla, jer i bašta noću spava, kao i svi mi. Odmara se. Sada nema nikoga u bašti, rekla je i smešila se.

-          Ali ja znam da ima, čula sam nekoga kako šapuće. Uplašila sam se.

-          Hajde, idemo zajedno da vidimo ko je tamo.

Pošle smo prema bašti. Išla sam polako i kako smo se približivale, sve jače sam joj stiskala ruku. Stajale smo na početku leje sa paprikom. Bašta je još uvek bila puna senki, šuštanja i šapata nekog nevidljivog, tajanstvenog stvorenja.

-          Da li čuješ, tiho sam je pitala.

-          Šta to?

-          Pa tu neko diše, a tamo u kukuruzu se neko sakrio.

Ja sam jasno čula tihe zvuke: heeeeeeeeeeeeej, eeeeeeeeeeeeej, kao da me je neko zvao.

-          Znaš postoje mnoge životinjice koje izlaze napolju samo noću. Traže hranu i to ti čuješ njihove korake u travi. Neke su veoma plašljive, a neke vide samo noću. U našoj bašti živi jež i noćne ptice, male sove, ima i slepih miševa, ali njih ne treba da se plašiš.

Pogledala sam u zimzelen i u moj pogled su se uhvatile male, ali jasne svetle tačkice.

-          A one svetle tačkice, čije su to oči?

-          To su svici. To su male bubice koje noću svetle.

-          To je sigurno čarolija, to je čudo, pobedonosno sam rekla.

-          Nije, to je prirodna pojava.

Polako smo se vraćale prema verandi. Razmišljala sam o maminim rečima, ali joj nisam sve verovala. Znala sam šta sam videla i čula. Mislila sam da ona ne veruje u čuda i da zato ne vidi sve one čudesne stvari i promene u našoj bašti. Bila sam uverena da se te čarolije događaju baš noću i baš zato što su tada skrivene od naših pogleda.

-          Ponekad je dobro da se uplašimo i da se bojimo, ali treba i da vidimo da li postoji razlog za taj strah. U našoj bašti nema razloga za strah, zato ne treba ničega da se plašiš. Danju je bašta dugačija nego noću i to je čarobno. Sve promene u prirodi su čarobne i čudesne.

-          Jel noć čudo, pitala sam, jer sam volela čuda.

-          Nije, to je prirodno, posle dana dolazi noć. Sve što može da se objasni nije čudo.

Nisam o tome razmišljala, ali sam se osećala sigurno pored svoje mame. Dok je držala moju ruku znala sam, da mi se ništa ružno ne može dogoditi.

 

***

Kada sam bila mala, želela sam što pre da odrastem, jer mi se činilo da ću tada moći da ostvarim neko od tih čuda. Sada se svog detinjstva sećam sa ljubavlju i nostalgijom, jer sam shvatila da je sa godinama sve manje čuda, a sve više želje da ih doživimo.