BAJKA O BELOM JELENU I VILI

 

Pretvorili su mesečevi zraci noć u dan

posrebrili krošnje drveća i svaki žbun

prosuli bisere po travi da se ostvari san

beli jelen postaje mladić kada je mesec pun.

Kraj jezera čekala je dragog lepa Vila

u zagrljaju slušala je njegovog srca glas

milovala ih je voda nežno kao meka svila:

»Zajedno smo, ova noć je stvorena za nas«.

Mesec bledi. Pred svitanje čarolija se gubi

žure, mladić se menja, mirišu perunike.

Opet je jelen. Vila još jednom dragog ljubi,

sunce će ih vratiti na moju policu za knjige.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

SIMA

Sima je bio đavo. Nije to bio njegov nadimak, on je bio pravi, pravcati đavo. Priču o Simi sam čula jedne letnje večeri dok smo sedeli na klupici ispred naše kuće i pričali.

Tog leta smo voleli strašne priče. Trudili smo se da izmislimo priče sa što strašnijim prizorima, prepričavali smo bajke u kojima su vladala strašna natpridodna bića, čak smo i knjige koje smo čitali „ulepšavali“ strašnim detaljima. Svi smo se trudili da izazovemo što više neverice i straha, pa se ponekad neko od dečaka sakrio iza živice od tamarike, šaputao neke nerazumljive reči ili imitirao neka nestvarna bića i još više nas plašio. Nisam se stvarno bojala, jer sam svoje priče izmišljala, pa sam verovala da i drugi to čine.

Ali Mira nije bila takva. Ona je pričala istinite priče koje je nekada davno doživeo neko iz njene porodice, ili neko od ljudi koje smo svi poznavali. Slušali smo je pažljivo, širom otvorenih očiju, i mada je negde u našoj svesti postojala sumnja, povlačila se pred jakim argumentima, tipa „moja baba“ ili „moj deda“. Poznavali smo i babu i dedu, bili su jako stari, pa smo verovali da se u to davno doba, kada su oni bili mali, nešto od toga stvarno i dogodilo.

Te večeri, Mira nam je ispričala istinitu priču o navrndedi njenog dede, koji je imao svog ličnog đavola. Takvu priču još niko od nas nije čuo. Gledali smo je začuđeno i sa nevericom.

• Odakle mu đavo, pitala sam.
• Sam ga je stvorio.
• Kako, uskliknuli smo svi u glas.

• Bilo je ovako. Uzeo je jaje graoraste kokoške, ali ne svako jaje. To je moralo biti prvo jaje koje je ta kokoška snela, ali ne bilo kog dana, već 29. februara u noći punog meseca. Nosio ga je godinu dana, ispod levog pazuha. Jednom mesečno, u doba uštapa, vadio je jaje, izlagao ga mesečevim zracima i izgovarao neke nerazumljive reči. On nije znao šta te reči znače, nije znao ni onaj od koga ih je čuo. Znalo se samo da su čarobne. Posle godinu dana iz jajeta se izlegao đavo, obučen u plave pantalone i crvenu košulju. U jednom danu je porastao kao mlad momak. Đavoli to mogu. Imao je čovečji lik, bio je jako lep pa niko nije znao ko je zapravo. Dedin navrndeda Arkadije ga je nazvao Sima. Svi su mislili da je Sima njegov lični sluga, jer nikog nije slušao osim njega.
• Šta mislite, rekla sam, kako bi bilo lepo da imamo jednog takvog đavola, koji će slušati samo nas i raditi sve poslove koje mi ne volimo?
• Ja bih se bojala, rekla je moja sestra, đavoli su zli i rade protiv ljudi.
• Jeste, i Sima je bio takav, složila se Mira. Dobar je bio samo prema dedinom navrndedi, a svima ostalima je pravio štetu. Pričalo se da je onima koji su mu se zamerili palio žito, slao bolesti na ovce, svinje i krave, a jednog leta je sva stoka u selu stradala samo zbog njegove zlobe. Dedinog navrndedu Arkadija je naveo da se kocka, pomagao mu je da pobeđuja, ali mu je uvek stavljao na znanje da su te pobede njegova zasluga. Navrndeda Arkadije je na kartama zaradio mnogo novaca, čak je dobio i salaš nekog gazde preko Tise, koji se kasnije zbog tog gubitka obesio.

Uplašila sam se. Sima je bio baš jako zao.

• Šta je posle bilo, pitala sam tihim glasom, kao da se bojim da me neko ne čuje.
• Prolazile su godine, nastavila je da priča Mira, a kada bi počeo da stari, Sima je odlazio sa imanja i posle izvesnog vremena, ponovo se vraćao kao mlad momak. Tako je bilo sve dok dedin navrndeda nije umro. Posle njegove smrti imanje je nasledio njegov sin Svetozar, koji je, kao i svi ostali, mislio da je Sima običan sluga. Posle izvesnog vremena Sima mu se razotkrio i ispričao priču o svom „rođenju“ i svim poslovima koje je obavio za njegovog oca, kao i to da sada čeka njegova naređenja. Svetozar je bio jako pobožan čovek pa se zgrozio već od same pomisli da bi imao bilo kakvog posla sa đavolom. Bio je pametan i amišan pa je znao da se ne sme zameriti đavolu, jer bi mogao da se okrene ptotiv njega. Dugo je razmišljao kako da ga se oslobodi i dosetio se. Jednoga dana je pozvao Simu i naredio mu da donese prsten sa najvećim dijamantom na svetu, koji se nalazio na dnu najdubljeg mora na svetu. Istog trena je Sima otišao i do dan danas se nije vratio. Od tada je prošlo mnogo godina. O Simi su se pričale neverovatne priče, mada je sve manje ljudi u njih verovalo. Samo oni najstariji su, duboko u duši, znali da je đavo nesmrtan i da je samo pitanje vremena kada će naći prsten i vratiti se. Bojali su se tog dana.

Slušala sam priču sa nevericom. Već sam htela da kažem da to nije istina, ali sam se setila da su đavoli jako osvetoljubivi. Zaćutala sam.

• Možda tamo u najdubljem moru nema prstenja, rekla sam sa nadom u glasu.
• Ima. Mnogo brodova je tamo potonulo. Naći će prsten i vratiće se, rekla je Mira.

Te noći nisam mogla da spavam. Strašno sam se bojala.

• Nisam mogla da spavam zbog Sime, rekla je sestra.
• Hajde da pitamo nekoga da li đavoli postoje.
• A koga da pitamo?
• Mama Đurđinku, ona će sigurno znati.

Tako smo i uradile. U našoj ulici je mama Đurđinka važila za pobožnu ženu, išla je redovno u crkvu i često je spominjala i Boga i đavola. Ozbiljno nas je slušala.

• Da li verujete u Boga, pitala je.

Sestra i ja smo zbunjeno ćutale. Nismo znale šta da odgovorimo.

• Ja verujem u Boga. Ako postoji Bog, postoji i đavo, rekla je, a ja znam da Bog postoji. Sve na svetu ima lice i naličje.

Još više smo se uplašile. Nismo bile zadovoljne njenim odgovorom, želele smo da nas neko uteši.

• Da pitamo mamu i tatu?

Sestra se složila. Mama je slušala i rekla:

• Svet je velik. Postoje mesta gde vlada Bog i mesta gde nije uvek prisutan. To sve zavisi od ljudi. Uvek su ljudi oni koji biraju i odlučuju kome će dozvoliti da uđe u njihov svet.
• Zlo postoji, rekao je tata, nazivamo ga različitim imenima, jedno od njih je i đavo.
• Ali Sima je pomogao onom navrndedi da se obogati, rekla sam.

Ne znam šta sam htela, možda samo neku potvrdu da Sima i nije tako jako loš.

• Taj navrndeda je želeo samo moć, nije mu bilo važno kako će je steći. Njegov naslednik je bio pametniji, shvatio je da cilj ne opravdava sredstvo.
• Sada se još više bojim, žalosno sam rekla.
• Ne treba da se bojiš đavola, a ni svaki strah nije loš. Zbog straha smo oprezni, razmišljamo i učimo kako da ga pobedimo.

Bila sam zbunjena. Bolje da nikog ništa nisam ni pitala, mislila sam. Svi njihovi odgovori još više su me ubedili ga đavoli postoje.

Priču o Simi sam dugo pamtila. Bilo je u njoj nečeg zbog čega nisam mogla da je svrstam u grupu „strašnih priča sa sokaka“. Strah od Sime je bio stvaran, jer je i Sima mogao biti stvaran. Od tada o đavolu Simi nisam pričala nikom, bojala sam se da ću samo, ako ga spomenen izazvati zlo.

Ne bih se ja bojala Sime da je on bio kao svi drugi đavoli, crn i dlakav, sa rogovima, kozjom bradom i nogama i kad bi imao rep. Uplašila me je ta priča, jer se Sima po izgledu nije razlikovao od drugih ljudi, pa sam se bojala da ga neću prepoznati kada se vrati.

***

Kada sam, mnogo godina kasnije, razmišljala o zlu spoznala sam da je zlo teško prepoznati, jer se često krije iza prijatnog izgleda, lepih reči ili velikih obećanja.

Iz moje zbirke pripovedaka "Priče iz limene kutije"

ŽIVA VODA

 

U jednoj šumi ispod širokog nebeskog svoda

raste stoletni hrast koji gromovima odoleva

iz dubina, iz njegovog korena izvire živa voda

koja podmlađuje i leči srce i dušu od svih bolova.

Uliva se u jezero gde se vile kupaju dok ne svane

tamo se oduvek Žar-ptica iz pepela ponovo rađa

hrabri ratnik tom vodom leči svoje teške rane

nepoznata tajanstvena žena odatle odlazi mlađa.

Mnogi tu šumu, hrast i srebrno jezero bez dna

vekovima traže, pustolovski duh nikad ne miruje

vreme je izbrisalo tragove, samo Kasandra zna

gde je čarobna šuma i izvor, ali joj niko ne veruje.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

DRAGI BOG

 

U našem selu Bog je bio svugde prisutan. Zvali su ga različitim imenima, naša mama „Dragi Bog“, tetka Marija „Blagi Bog“, a neki samo „Gospod“. Tetka Marija je često dolazila kod mame i one su pile kafu u kuhinji i pričale. Na verandi su se čule samo tihe, nerazumljive reči povremeno prekidane maminim začuđenim „Bože dragi“ ili zaprepašćenim „Gospode“ ili žalosnim tetka Marijinim glasom „Bože blagi, Bože blagi“. I muškarci su često spominjali Boga, ali malo drugačije. „Kada će pasti kiša, izgore kukuruz? Daće Bog“, ili „Kada će nam isplatiti žito? Bog sveti zna“. Pominjali su ga i u svađama, ljutnji ili besu. Kako bilo da bilo, u našem selu se od Boga zahtevalo i Bogu zahvaljivalo.

Ja nisam razmišljala o Bogu. Nisam ga poznavala. Mama ga je sigurno dobro poznavala, jer ga je zvala „Dragi Bog“. U to sam bila ubeđena. Samo pisma rođacima je počinjala sa „Dragi naši“, a njih je poznavala i volela. Tako je bilo sve dok dragi Bog nije uzeo moje malo, belo pile. Imali smo mnogo pilića, ali je samo jedno bilo belo. Ostali pilići ga nisu voleli. Bilo je drugačije od njih, terali su ga kada je dolazilo na hranilicu ili da pije vodu i jurili ga po dvorištu. Ubrzo se malo, belo pile razbolelo. Ležalo je ispod žbuna zove gde se sakrilo od ostalih pilića, ćutalo i žmurilo. Da bih ga zaštitila donela sam ga u bašticu i napravila mu gnezdo u cveću. Malo, belo pile je ležalo u gnezdu i samo spavalo. Donosila sam mu hranu i vodu, ali ništa nije htelo da jede. Sledećeg jutra je nestalo iz gnezda. Svuda sam ga tražila, ali ga nisam našla. Tata je rekao da je umrlo, jer je bilo bolesno, a mama da ga je uzeo dragi Bog.

Prolazili su dani i ja sam već počela da zaboravljam malo, belo pile. Izlegli su se guščići, sasvim mali kao žute loptice. Veselo su jurili po dvorištu. Njih niko nije smeo da dira, velika guska je pazila da im se niko ne približi. Bilo je i drugih događaja, cvetalo je cveće, trešnje su počele da rude, a mačka je dovela male mačiće. Novi, veseli događaji potisnuli su one tužne. Ni stariji nisu često pominjali Boga, što je značilo da je sve bilo dobro.

Jednoga dana je stigla vest da je umro deda Žare. Nisam tačno znala šta to znači, šta se sa njim dogodilo. Bila sam zbunjena, jer su se odrasli ponašali tajanstveno i neobično. Kada sam pitala mamu šta se dogodilo sa deda Žaretom, rekla je da je otišao kod dragog Boga. Tata je rekao da je umro od starosti.

• Kada će se vratiti, bila sam uporna.
• Nikad više, rekla je mama, a sa njom se složio i tata.
• Kad ljudi umru odlaze na drugi svet, pokušala je da objasni mama.
• Gde je taj drugi svet, opet sam pitala.
• Niko to ne zna, ali im je sigurno tamo dobro, jer se još niko odande nije vratio, rekao je tata.
• Bože dragi, nemoj sa tim da se šališ, rekla je mama strogo i otišla u kuhinju.

Sledećeg dana je bila sahrana. Izašli smo na ulicu, takav je bio red, to je bio poslednji pozdrav deda Žaretu, rekla je mama. Pridružile su nam se i komšije i svi su, ozbiljnih lica, razgovarali sve dok nismo ugledali pogrebnu povorku. Na čelu povorke je bio jedan mladić koji je nosio krst, a za njim su polako išli ostali koji su nosili zastave sa likovima raznih svetaca. Zastave su bile crne i zlatne sa velikim zlatnim kićankama. Iza njih je išao sveštenik, pa crkveni hor, pa ljudi koji su nosili sanduk sa deda Žaretom, njegovu poslednju kuću, kako je neko rekao. Iza sanduka su išli čanovi deda Žaretove porodice obučeni u crnu odeću, što je bio znak da su u žalosti, pa rodbina, prijatelji i komšije. Žene su plakale. Kada je povorka prolazila pored nas muškarci su skinuli šešire i kape, a žene su se prekrstile. Slučajni prolaznici su zastali, a oni sa kolima i konjima su svoja kola sklonili sa puta i sačekali da povorka prođe. Svi su ćutali.

Na radiju i u novinama su svi bili drugovi i drugarice, u našem selu čike i tetke, samo je naš sveštenik bio gospodin. Gledala sam gospodina popu, mahao je kadionicom iz koje se, na sve strane, dizao beli dim. Bio je obučen u crnu mantiju sa zlatnim vezom, a na glavi je imao crnu kapu ukrašenu zlatnim krstićem. Njegov dubok glas smo jasno čuli dok je izgovarao: „Gospodu Bogu pomolimsja ...“, a hor je nastavio „Gospode pomiluj ...“ to mi se jako svidelo, pa sam pošla za pogrebom da još jednom čujem tu pesmu. Niko to nije ni primetio. Kada sam se vartila, mama je još uvek stajala pred našom kućom i razgovarala sa komšinicama, verovatno o deda Žaretu.

• Eto, ode deda Žare kod dragog Boga, rekla je komšinica.
• Bog da mu dušu prosti, odgovorile su ostale, skoro u glas i prekrstile se.

Nisam znala šta će da radi deda Žare kod dragog Boga, bio je već jako star, ni kod kuće ništa nije radio, a još manje mi je bilo jasno šta će dragom Bogu moje malo, belo pile, onako mršavo i bolesno. Ali sam primetila razliku. Deda Žare je sam otišao kod dragog Boga, a decu i piliće je dragi Bog uzimao. Svima je bilo zajedničko da ih nikada više nismo videli.

***

Kada sam bila dete, sve je bilo jednostavno, smrt je bila sastavni deo života. Kasnije sam spoznala da u svakom čoveku postoji želja da živi večno. Još kasnije mi se svidela misao da ništa ne umire, samo se menja i ostvaruje u različitim dimenzijama.

Iz moje zbirke »priče iz limene kutije«

BAJKA O MAGLI

 

Bilo je to davno, davno pre mnogo vekova

kada su silni ratnici prošli kroz Vrata naroda,

zakoračili u novi svet preko starih mostova

i mačevima podelili vreme na nekada i sada.

Na bojnim poljima danas su plodne njive

njihove grobove davno je prekrila trava

oni još uvek u pesmama i legendama žive

ratnička duša se ne smiruje i nikad ne spava.

U noćima kada se nebo spusti i zvezde sakriju

duše ratnika ustaju i kreću u pohode kao nekad

kao gusta magla zemlju tiho i polako osvajaju

planine i šume, reke, selo po selo i grad po grad.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

ČEKANJE

Prošla je Nova godina i praznici sveti

ni slatkih kolača ni suvog voća nema više

čekamo šta će nam novi dan doneti

dok kroz crne grane padaju hladne kiše.

Čekamo da se vrate laste i da dođe proleće

da prestane kiša, da se pomere kazaljke sata

da zasija sunce, da na cvet leptir sleće

poznate korake, da neko zakuca na vrata.

Zašto čekati, sve će doći u pravi čas

nezavisno od nas suce se preko neba kreće

ne možemo da menjamo svet ali možemo nas

zato postavljam svečano sto i donosim cveće.

Šta slavimo pitaš, na stolu je sve što volimo

nov dan kažem, sunce što iza oblaka izlazi

što smo zajedno, što u ovom trenutku postojimo

što ne damo da nam život u čekanju prolazi.

Iz moje zbirke „Kamenčići u mozaiku“.

BOŽIĆ

 

Ide Božić bata...

Sećanje na davno Badnje veče

na radoznale oči sestre i brata

na tihe priče uz svetlost sveće.

...Nosi kitu zlata...

Priče i bajke iz davnih vremena

naši preci ulaze na velika vrata

preko mostova što nose naša imena.

...Da pozlati vrata...

Božić je osvetio naš kućni prag

sunce sija sjajem žutog dukata

u kuću je ušao gost svima drag.

Hristos se rodi! Vaistinu se rodi!

Mir božji! Svet se svakom dobru nada

zasijala je nova Zvezda da nas vodi

ja verujem u moć Božića i sada.

Iz moje pesničke zbirke »Kamenčići u mozaiku«.