DRAGI BOG

 

U našem selu Bog je bio svugde prisutan. Zvali su ga različitim imenima, naša mama „Dragi Bog“, tetka Marija „Blagi Bog“, a neki samo „Gospod“. Tetka Marija je često dolazila kod mame i one su pile kafu u kuhinji i pričale. Na verandi su se čule samo tihe, nerazumljive reči povremeno prekidane maminim začuđenim „Bože dragi“ ili zaprepašćenim „Gospode“ ili žalosnim tetka Marijinim glasom „Bože blagi, Bože blagi“. I muškarci su često spominjali Boga, ali malo drugačije. „Kada će pasti kiša, izgore kukuruz? Daće Bog“, ili „Kada će nam isplatiti žito? Bog sveti zna“. Pominjali su ga i u svađama, ljutnji ili besu. Kako bilo da bilo, u našem selu se od Boga zahtevalo i Bogu zahvaljivalo.

Ja nisam razmišljala o Bogu. Nisam ga poznavala. Mama ga je sigurno dobro poznavala, jer ga je zvala „Dragi Bog“. U to sam bila ubeđena. Samo pisma rođacima je počinjala sa „Dragi naši“, a njih je poznavala i volela. Tako je bilo sve dok dragi Bog nije uzeo moje malo, belo pile. Imali smo mnogo pilića, ali je samo jedno bilo belo. Ostali pilići ga nisu voleli. Bilo je drugačije od njih, terali su ga kada je dolazilo na hranilicu ili da pije vodu i jurili ga po dvorištu. Ubrzo se malo, belo pile razbolelo. Ležalo je ispod žbuna zove gde se sakrilo od ostalih pilića, ćutalo i žmurilo. Da bih ga zaštitila donela sam ga u bašticu i napravila mu gnezdo u cveću. Malo, belo pile je ležalo u gnezdu i samo spavalo. Donosila sam mu hranu i vodu, ali ništa nije htelo da jede. Sledećeg jutra je nestalo iz gnezda. Svuda sam ga tražila, ali ga nisam našla. Tata je rekao da je umrlo, jer je bilo bolesno, a mama da ga je uzeo dragi Bog.

Prolazili su dani i ja sam već počela da zaboravljam malo, belo pile. Izlegli su se guščići, sasvim mali kao žute loptice. Veselo su jurili po dvorištu. Njih niko nije smeo da dira, velika guska je pazila da im se niko ne približi. Bilo je i drugih događaja, cvetalo je cveće, trešnje su počele da rude, a mačka je dovela male mačiće. Novi, veseli događaji potisnuli su one tužne. Ni stariji nisu često pominjali Boga, što je značilo da je sve bilo dobro.

Jednoga dana je stigla vest da je umro deda Žare. Nisam tačno znala šta to znači, šta se sa njim dogodilo. Bila sam zbunjena, jer su se odrasli ponašali tajanstveno i neobično. Kada sam pitala mamu šta se dogodilo sa deda Žaretom, rekla je da je otišao kod dragog Boga. Tata je rekao da je umro od starosti.

• Kada će se vratiti, bila sam uporna.
• Nikad više, rekla je mama, a sa njom se složio i tata.
• Kad ljudi umru odlaze na drugi svet, pokušala je da objasni mama.
• Gde je taj drugi svet, opet sam pitala.
• Niko to ne zna, ali im je sigurno tamo dobro, jer se još niko odande nije vratio, rekao je tata.
• Bože dragi, nemoj sa tim da se šališ, rekla je mama strogo i otišla u kuhinju.

Sledećeg dana je bila sahrana. Izašli smo na ulicu, takav je bio red, to je bio poslednji pozdrav deda Žaretu, rekla je mama. Pridružile su nam se i komšije i svi su, ozbiljnih lica, razgovarali sve dok nismo ugledali pogrebnu povorku. Na čelu povorke je bio jedan mladić koji je nosio krst, a za njim su polako išli ostali koji su nosili zastave sa likovima raznih svetaca. Zastave su bile crne i zlatne sa velikim zlatnim kićankama. Iza njih je išao sveštenik, pa crkveni hor, pa ljudi koji su nosili sanduk sa deda Žaretom, njegovu poslednju kuću, kako je neko rekao. Iza sanduka su išli čanovi deda Žaretove porodice obučeni u crnu odeću, što je bio znak da su u žalosti, pa rodbina, prijatelji i komšije. Žene su plakale. Kada je povorka prolazila pored nas muškarci su skinuli šešire i kape, a žene su se prekrstile. Slučajni prolaznici su zastali, a oni sa kolima i konjima su svoja kola sklonili sa puta i sačekali da povorka prođe. Svi su ćutali.

Na radiju i u novinama su svi bili drugovi i drugarice, u našem selu čike i tetke, samo je naš sveštenik bio gospodin. Gledala sam gospodina popu, mahao je kadionicom iz koje se, na sve strane, dizao beli dim. Bio je obučen u crnu mantiju sa zlatnim vezom, a na glavi je imao crnu kapu ukrašenu zlatnim krstićem. Njegov dubok glas smo jasno čuli dok je izgovarao: „Gospodu Bogu pomolimsja ...“, a hor je nastavio „Gospode pomiluj ...“ to mi se jako svidelo, pa sam pošla za pogrebom da još jednom čujem tu pesmu. Niko to nije ni primetio. Kada sam se vartila, mama je još uvek stajala pred našom kućom i razgovarala sa komšinicama, verovatno o deda Žaretu.

• Eto, ode deda Žare kod dragog Boga, rekla je komšinica.
• Bog da mu dušu prosti, odgovorile su ostale, skoro u glas i prekrstile se.

Nisam znala šta će da radi deda Žare kod dragog Boga, bio je već jako star, ni kod kuće ništa nije radio, a još manje mi je bilo jasno šta će dragom Bogu moje malo, belo pile, onako mršavo i bolesno. Ali sam primetila razliku. Deda Žare je sam otišao kod dragog Boga, a decu i piliće je dragi Bog uzimao. Svima je bilo zajedničko da ih nikada više nismo videli.

***

Kada sam bila dete, sve je bilo jednostavno, smrt je bila sastavni deo života. Kasnije sam spoznala da u svakom čoveku postoji želja da živi večno. Još kasnije mi se svidela misao da ništa ne umire, samo se menja i ostvaruje u različitim dimenzijama.

Iz moje zbirke »priče iz limene kutije«