GRAD - DVORAC

Srbija, Novo Miloševo, dvorac Karačonji

Kot otrok sem hodila v šolo, ki se je nahajala v gradu nekega nekoč zelo vplivnega grofa. Pogosto smo se šalili, da smo bili ravno zaradi tega deležni grajske vzgoje in izobrazbe. Leta so minevala, v mestu je zgrajena nova, moderna šola, grad pa je opustel.

Ko grem mimo gradu, z žalostjo ugotavljam, da iz leta v leto propada. Angleške in francoske vrtove je prerasel plevel, vetar in dež pa odnašata reljef s fasade in luščita jonske stebre. Takrat se zavem, da so hiše kot ljudje. Tisto, kar je za ljudi duša, življenska energija, ki jih poganja, so za hiše ljudje. Ko ni več te energije, vse počasi propada in izginja.

Oktober 2008.

Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«

***

Kao dete išla sam u školu koja se nalazila u dvorcu jednog nekada veoma uticajnog grofa. Često smo u šali govorili da smo, baš zbog toga, imali dvorsko obrazovanje. Godine su prolazile donoseći mnoge promene. Izgrađena je nova škola, a dvorac je napušten.

Prolazeći pored dvorca sa žalošću primećujem da iz godine u godinu sve više propada. Engleske i francuske vrtove je prekrio korov, a kiše i vetrovi odnose friz sa fasade i krune jonske stubove. Tada pomislim da su kuće kao ljudi. Ono što je za ljude duša, životna energija koja ih pokreće, za kuće su ljudi. Kada ta energija odlazi, sve polako propada i nestaje.

Oktobar 2008.

Iz moje zbirke »Velike teme i ja«

HRAM

HRAM

IZ RUŠEVINA DREVNOG GRADA

IZRANJAJU JONSKI STUBOVI

OKO NJIH BULKE CVETAJU

PLAVI RAZLIČAK DIŽE SVOJU GLAVU PREMA SUNCU

SAMO SIVI GUŠTER SPAVA NA NOKTU ZEVSOVE NOGE.

PODNE JE.

„PRIČE IZ LIMENE KUTIJE“ – odlomak iz priče „NAŠA BAŠTA“.

U emisiji KTV Zrenjanin „Subotom popodne“, 7.6.2014.

... Kada je mama jednom rekla, da deca rastu preko noći, pomislila sam da to važi i za povrće i voće u našoj bašti. Odlučila sam da sledeće noći odem u baštu i da vidim bar neko od tih čuda. Pala je noć. Mada mi je srce kucalo u grlu, hrabro sam krenula u mrak. Dok sam još videla svetla sa verande koračala sam sigurno, a kada su nestala iza visokog žbunja jorgovana, usporila sam hod. Gledala sam širom otvorenih očiju i ništa nisam videla. Učinilo mi se da čujem nečije lagane, jedva čujne korake. Zastala sam i koraci su zastali, pošla sam i opet sam čula šum iz bašte, kao kad neko hoda između leja paradaiza. Drhtala sam celim telom i zamišljala strašno biće koje izlazi iz noćne tame iza visokih stabala kukuruza i pruža svoje duge, crne ruke prema meni. Već sledećeg trenutka sam umirivala sebe i zamišljala da to šume cvetovi koji se otvaraju i biljke koje rastu. Želja da vidim tu čaroliju nadvaldala je moj strah. Noću je u našoj bašti sve bilo drugačije, nisam je prepoznala. Sada je to za mene bio sasvim strani svet nepoznatih oblika i zvukova. Učinilo mi se da ponovo čujem nekoga sasvim blizu, kako stoji iza mojih leđa i šapuće. „Beži, beži odavde, beži što brže možeš“. Potrčala sam iz sve snage, jedva sam disala, saplela sam se i pala. Zatvorila sam oči i čekala da me strašna neman stigne. Ali neman nije dolazila. Ništa nisam čula sem svog ubrzanog disanja. Ni u žbunju, ni u krošnjama drveća, ni u travi. Tišina. Polako sam otvorila oči i sa olakšanjem gledala u svetla sa naše verande.

-          Pa gde si ti, zašto ne spavaš, svi već spavaju?

-          Bila sam u bašti, da vidim kako cvetaju tikve.

-          I šta si videla, pitala me je mama.

-          Ništa, tamo je neko jako strašan, čula sam ga kako hoda.

-          Naravno, da ništa nisi videla, jer i bašta noću spava, kao i svi mi. Odmara se. Sada nema nikoga u bašti, rekla je i smešila se.

-          Ali ja znam da ima, čula sam nekoga kako šapuće. Uplašila sam se.

-          Hajde, idemo zajedno da vidimo ko je tamo.

Pošle smo prema bašti. Išla sam polako i kako smo se približivale, sve jače sam joj stiskala ruku. Stajale smo na početku leje sa paprikom. Bašta je još uvek bila puna senki, šuštanja i šapata nekog nevidljivog, tajanstvenog stvorenja.

-          Da li čuješ, tiho sam je pitala.

-          Šta to?

-          Pa tu neko diše, a tamo u kukuruzu se neko sakrio.

Ja sam jasno čula tihe zvuke: heeeeeeeeeeeeej, eeeeeeeeeeeeej, kao da me je neko zvao.

-          Znaš postoje mnoge životinjice koje izlaze napolju samo noću. Traže hranu i to ti čuješ njihove korake u travi. Neke su veoma plašljive, a neke vide samo noću. U našoj bašti živi jež i noćne ptice, male sove, ima i slepih miševa, ali njih ne treba da se plašiš.

Pogledala sam u zimzelen i u moj pogled su se uhvatile male, ali jasne svetle tačkice.

-          A one svetle tačkice, čije su to oči?

-          To su svici. To su male bubice koje noću svetle.

-          To je sigurno čarolija, to je čudo, pobedonosno sam rekla.

-          Nije, to je prirodna pojava.

Polako smo se vraćale prema verandi. Razmišljala sam o maminim rečima, ali joj nisam sve verovala. Znala sam šta sam videla i čula. Mislila sam da ona ne veruje u čuda i da zato ne vidi sve one čudesne stvari i promene u našoj bašti. Bila sam uverena da se te čarolije događaju baš noću i baš zato što su tada skrivene od naših pogleda.

-          Ponekad je dobro da se uplašimo i da se bojimo, ali treba i da vidimo da li postoji razlog za taj strah. U našoj bašti nema razloga za strah, zato ne treba ničega da se plašiš. Danju je bašta dugačija nego noću i to je čarobno. Sve promene u prirodi su čarobne i čudesne.

-          Jel noć čudo, pitala sam, jer sam volela čuda.

-          Nije, to je prirodno, posle dana dolazi noć. Sve što može da se objasni nije čudo.

Nisam o tome razmišljala, ali sam se osećala sigurno pored svoje mame. Dok je držala moju ruku znala sam, da mi se ništa ružno ne može dogoditi.

 

***

Kada sam bila mala, želela sam što pre da odrastem, jer mi se činilo da ću tada moći da ostvarim neko od tih čuda. Sada se svog detinjstva sećam sa ljubavlju i nostalgijom, jer sam shvatila da je sa godinama sve manje čuda, a sve više želje da ih doživimo.

SEDMO „PROLEĆE SIME CUCIĆA“ U UDRUŽENJU KNJŽEVNIKA SRBIJE - promocija moje knjige

Poštovani domaćini, dame i gospodo. Čast mi je što mogu da predstavim svoju knjigu „Priče iz limene kutije“ na današnjoj književnoj manifestaciji „Proleće Sime Cucića“, vama, književnicima i poznavaocima književnosti za decu. Čast mi je i što mogu da govorim u uglednoj ustanovi kao što je Udruženje književnika Srbije, koje nas sve okuplja pod svojim krovom sa ciljem, negovanja pisane reči i čuvanja naše književne tradicije i jezika. Zahvaljujem se i „Banatskom kulturnom centru“ koji mi je to omgućio.

Ponekad mi se, kao slučajno pojavljuju misli o događajima i ljudima za koje sam mislila da sam ih već zaboravila. Nekada me je to čudilo. Tražila sam uzroke zbog kojih su sećanja oživela i tako sa logičnim objašnjenjima gubila i dragocene poruke. Već dugo se ne pitam zašto, jednostavno sednem i zapišem ih. Tako su nastale moje „Priče iz limene kutije“, priče o deci, a i za decu.

U mojim pričama, deca su spontana i slobodna, radosna i nestašna i prirodno kreativna. Za moje junake je život čudo, a priroda je oduvek za njih bila svojevrsna misterija, pa svaki susret sa nepoznatim kod njih izaziva radoznalost. Svet oko sebe posmatraju široko otvorenih očiju, sa poverenjem i ljubavlju. U ovim pričama opisane su dečje slutnje, nemiri i snovi, ali i stanja koja se kod dece pojavljuju u trenucima kada se život u njima oglašava kao neizvesnost, kao zagonetka ili kao zamka. Deca, u mojim pričama, osećaju potrebu da se suoče sa nepoznatim svetom i njegovim tajnama, da dožive trenutke u kojima se vreme zgušnjava u ozarenja i otkrovenja. Svaka od ovih priča je pogled u dečji svet i dokaz bogatstva tog sveta. Priče su bezazlene, ali nisu naivne, bolne su i nežne, ali nisu sentimentalne, takve su kakav je i život, nekad veseo, a nekad tužan.

Napisala sam ove priče, sa željom da sačuvam od zaborava jedno vreme koje je prošlo i koje više ne postoji, da pokažem da i naša svakodnevnica može biti lepa, da može da bude inspiracija svakome od nas za pisanje i razmišljanje. Ove priče su dokaz da na svetu nema ničeg moćnijeg od vremena, jer se sve u vremenu razorkriva. Vreme u mojim pričama je višeslojno. Dok sam priče doživljavala, bili su to obični i svakodnevni događaji, a razumela sam ih onako kako sam svojim tadašnjim znanjem i iskustvom mogla. Kasnije, kada sam prošla kroz mnoge učionice života, taj isti svet zasijao je predamnom i poprimio novo značenje, ukazala mi se drugačija slika, potpunija i celovitija. A kada sam se vremenski udaljila od njih, to više nisu bile samo pojedinačne priče, predamnom se ukazalo moje detinjstvo. Shvatila sam da ako želimo svoje vreme da vidimo u pravom svetlu moramo ga gledati izdaleka, kao ptica sa visine. I teme priča dobile su novo značenje. Razmišljajući o njima uvidela sam da su to priče o velikim temama. O Bogu, o evoluciji, o životu i smrti, o zlu, o prijateljstvu, sreći i ljubavi. To su teme pred kojima i odrasli često ostaju zbunjeni.

Poruka „Priča iz limene kutije“, je da nema malih tema, malih knjiga i malih ljudi. Svaki čovek je značajan i ima svoje mesto u svetu. Jer život je mozaik sastavljen od bezbroj kamenčića, ljudskih sudbina, a ako nedostaje samo jedan, slika je nepotpuna, gubi svoju lepotu i svoj smisao. Želela sam da pokažem da je sve veliko satavljeno od malog, planine od bezbroj zrna peska, okeani od bezbroj kapljica vode, a mi od bezbroj atoma koje pokreće životna energija. Kroz to malo postali smo deo velikog, deo Univerzuma.

Predstavljanje svoje knjige završiću kao što sam i počela: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti.

Ljubica Verbič

Beograd, 4 jun 2014.