Sitna kiša je ukrala i popila dan
jedno lice je ukralo sunčev sjaj
jedan osmeh mi je noćas odneo san
ništa ne pitam, sve se vrti u beskraj.
Opet vetar ružama svlači haljine
gole ruže stidljivo saginju glavu
ptice su pojele poslednje maline
prvi mraz je pao na zelenu travu.
Jesen je, na grad plako mrak pada
iznad oblaka sigurno sija mesec žut
vetar će odneti maglu kao nekada
u zoru će sunce opet pronači svoj put.
Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«.
Pogosto mislimo, da v ljubezni dobimo manj kot dajemo, ker druge sodimo po sebi, iz česar izhajajo tudi naša pričakovanja. Merilo stvari smo lahko samo sami sebi. Takoj, ko je tu še nekdo drug, se merila spremenijo in ne moremo pričakovati, da je mera za vse enaka.
Pozabljamo, da smo različni pa tudi, da so naše možnosti različne. Nekateri imajo v sebi več, drugi manj, vsak pa daje to, kar ima in kolikor lahko.
Ko začnemo ljubezen meriti, je to znamenje, da je ni več.
Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«
***
Često mislimo da u ljubavi dajemo više nego što dobijamo, jer o drugima sudimo prema sebi, pa su takva i naša očekivanja. Merilo stvari možemo biti samo sebi, čim je tu još neko drugi, merila se menjaju i ne možemo očekivati, da mera ostane za sve ista.
Zaboravljamo da smo različiti, kao i da su naše mogućnosti različite. Neko ima u sebi više, drugi manje, a svako daje to što ima i koliko može.
Kada počnemo da merimo ljubav, to je znak da je više nema.
Iz moje zbirke »Velike teme i ja«
Na dnu mora više ne plove brodovi
tišina briše njihove poslednje tragove
uzalud ih čekaju ljudi i daleki gradovi
uzalud ih plava pučina sve glasnije zove.
Na dnu mora vlada stravična tišina
kao čelični štit je neprobojan mrak
na brodove pada svemirska prašina
tamo ne zaluta ni jedan sunčev zrak.
Izgubili su nadu oni koji su ih čekali
vreme zaboravom suši suze i sveće gasi
razbilo se ogledalo u kom su se ogledali
ponekad školjku donesu morski talasi.
Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«
Negde iznad oblaka gde anđeli spavaju
pokriveni mekom belinom svojih krila
tamo gde se san i java teško razdvajaju
znam da je nekada davno moja duša bila.
Jednoga dana u kapljici nebeske suze
obojena zlatom prvog sunčevog zračka
kada su na nebu zaspale božanske Muze
spustila se nežno na cvet žutog maslačka.
Našla se u vrtu gde su grlice živu vodu pile
u zemlji gde po cveću tiho biserna kiša pada
od iskušenja i zla štitile su je tri dobre vile
predivne brižne sestre Ljubav, Vera i Nada.
Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«
U vašoj bašti ruže cvetaju i zuje pčele
miris jasmina visoko u nebo se diže
kao nekada ptice pevaju pesme vesele
korake vaše tamo čujemo mnogo bliže.
Nad vašom baštom još oblaci plove
sunce na zalasku boji ih sivo i zlatno
grlica nežno svoju ljubav uporno zove
ništa ne zaustavlja starog sata klatno.
Ali vi to već dugo dobro osećate i znate
gledate tu lepotu dole spod šarene duge
iz večnosti na sve drugi pogled imate
negde između blagog spokoja i tihe tuge.
Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«
Veliki Pisatelj v prostem času goji čebele. Ure in ure sedi in jih gleda kako letijo s cveta na cvet, nabirajo med, hranijo svoje mlade, čistijo panje in ljubeče skrbijo za svojo družino. Ko jih tako gleda ga preplavi žalost, ker ljudje, njegova najvišja kreacija, nimajo takih vrlin. Zato jim pogosto piše. Napisal jim je že Veliko knjigo nad knjigami misleč, da bo zadostovala, vendar ni. Iz te knjige so se nekateri učili pravičnosti in ljubezni, drugi pa so v njegovem imenu ubijali. Zato piše nove knjige, pojasnjuje, razlaga, zahteva. Ne pomaga prav dosti.
Nekega dne, ko je kot po navadi gledal čebele, se mu je posvetilo. Napaka ni bila v knjigah, temveč v ljudeh, kajti videl je, da z istega cveta čebela nabira med, pajek pa strup.
Iz moje zbirke«Velike teme in jaz«.
***
Veliki Pisac u slobodno vrema gaji pčele. Sate i sate sedi ispred košnica i gleda kako lete sa cveta na cvet, sakupljaju med, hrane svoj podmladak, čiste košnice i sa ljubavlju brinu o svojoj porodici. Dok ih tako gleda, preplavi ga žalost, jer ljudi, njegova najviša kreacija, nemaju takve vrline. Zato im često piše. Napisao im je već Veliku knjigu nad knjigama misleći da će im biti dovoljna, ali nije bila. Iz te knjige neki su učili o o pravednosti i ljubavi, dok su drugi u njegovo ime ubijali. Zato piše nove knjige uči ih, objašnjava i zahteva. Ne pomaže mnogo.
Jednoga dana, dok je kao obično gledao pčele, shvatio je. Nije bila greška u knjigama nego u ljudima, jer je video da iz istog cveta pčela sakuplja med, a pauk otrov.
Iz moje zbirke«Velike teme i ja«.
Frogman 3, suhi pastel, Ana Vidmar, 2012.
vir: http://lepopisana.blogspot.com
Ne vemo kaj bo jutri, zato nihče z gotovostjo ne more reči, da je srečen.
Ko razmišljamo, se zavemo, da sreča ni trajno stanje. Sreča so trenutki, ki jih doživimo posamično. Ti trenutki živijo v nas, o njih razmišljamo in jih podoživljamo. Tako ustvarjamo občutke sreče.
Sreča je stanje duha.
Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«
***
Ne znamo šta će biti sutra zato niko, sa sigurnošću, ne može da kaže da je srećan.
Dok tako razmišljamo postajemo svesni da sreća nije trajno stanje, da sreću čine trenutci, koje doživljavamo pojedinačno. Ti trenuci žive u nama, razmišljamo o njima i na taj način ih ponovo doživljavamo. Tako nastaju osećanja sreće.
Sreća je stanje duha.
Iz moje zbirke »Velike teme i ja«
