ŽELJE

Na prehodu iz starega v novo leto se začnemo zavedati, da vse kar je obstajalo, gre k svojemu zatonu, nadomešča pa ga novo, ki v sebi nosi zametke sprememb. Vsi so nam, kot smo tudi mi vsem, izrekali lepe misli in želeli veliko dobrega. Kaj se je od tega uresničilo? Ali smo si dovolj prizadevali za lepši in boljši svet?

Kdaj bomo razumeli, da ne smemo obljubljati več kot lahko izpolnimo, niti želeti več kot lahko prenesemo? Ali vemo kje so naše meje?

Iz moje zbirke »Drobtinice z Minervine mize«

***

Na prelazu iz stare u novu godinu, postanemo svesni da sve što je postojalo ide prema svom kraju i da ga zamenjuje novo, koje u sebi nosi klice promena. Svi su nam, kao i mi svima, izrekli mnogo lepih misli i zaželeli svako dobro. Šta se od toga ostvarilo? Da li smo se dovoljno trudili da stvorimo lepši i bolji svet?

Kada ćemo razumeti da ne smemo obećavati više nego što možemo ispuniti, niti želeti više nego što možemo podneti? Da li znamo gde su naše granice?

Iz moje zbirke »Mrvice sa Minervine trpeze«

ZIMA

Zaplelo se bledo zimsko sunce

u gole mokre krošnje crnih grana

sada samo sanja nebeske vrhunce

dok tone sve niže u smiraj dana.

Na stolu slike sa južnih mora

smeše se srećni preplanuli ljudi

sećanje na beli pesak ispod bora

i nežne ruke, želju po letu budi.

Napolju košava duva, puste su ulice

na grani promrzle ptice šćućurene ćute

u svetlu ulične lampe plešu pahuljice

ptice drhte, dugu hladnu zimu slute.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«.

LJUBLJANA

LJUBLJANA

Vraćam se u grad kao ptica selica

dok zlatno lišće na Tromostovje pada

sunce se diže sa starogradskih ulica

ozari šumu ispod Ljubljanskog grada.

Na trgu ljubavi Prešeren veliki poet

još uvek gleda u Julijine prozore

upleo je u venac svaki svoj sonet

ovenčan slavom i zrakom Zlatne zore.

Ispred crkve neko svira Valcer cveća

tik nad Ljubljanicom lete bele ptice

u ritmu valcera u duši pleše sreća

što moje korake pamte ljubljanske ulice.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«.

ZEMLJA

Držim grudvu zemlje na svom dlanu

miriše kao prašina posle plahe kiše.

Zemlja je život. Te reči u srce stanu

dok se zrelo žito na povetarcu njiše.

Zemlja je blago. Tajna o prapočetku i raju

ostavlja tragove što vode prema suncu

za one što traže i nikada ne odustaju

kao feniks iz pepela poleće ka vrhuncu.

Zemlja je utočište. Mrvim grudvu u prah

zagrliće me nežno kao nekada moja mati

dok mi lice miluje mirisnog povetarca dah

znam da ću u Demetrinom krilu tiho zaspati.

Iz moje zbirke pesama »Daleki horizonti«

 

UTISCI O PESMAMA IZ KNJIGE: KAMENČIĆI U MOZAIKU, Ljubice Verbič

Lika i ja

Negde u dubokom svemiru Božije baste naše su duše bile i ostale drugarice. Ne treba biti posebno mudar i izedukovan da se spozna dubina tvojih emocija, lepota duše, i zrelost svesti.

Bravo devojko, srce ti je baš baš banatsko. Kreativni vodiči su uz tebe. Pisanje je tvoj sadašnji trenutak u vremenu, tvoj put u večnost. Nemoj prekidati jer ti jesi mali stvaralac po volji Gospoda. Knjiga je obuhvatila čitav tvoj život. Po malo se i opraštaš na suptilan način.

Sofija sova je mali slatkiš koja mami osmeh u sred tvojih ozbiljnih razmišljanja o svemu što se životom zove; iskazanim kroz znalački ispredenu formu, u ovom našem i nekom tvom skrivenom svemiru. Ti si mudrice mala Sofija u mozaiku vremena. Poezija je jedna od najnežnijih i najtežih vibracija u književnom stvaralaštvu. Retko ko ume da je na pravi način iskaže i pokloni čitaocima. Ti to umeš!

U svakoj sam tvojoj pesmi odgledala jedan predivan film.

Što sam češće iščitavala pesme, više sam uživala u njima i otkrivala nešto novo. Samo je u poeziji srce pesnika na dlanu jasno i dostupno čitaocima.

Tvoje srce je na sreću nas čitalaca prepuno topline i ljubavi, baš kao i Tiski akvareli.

Ponosna sam što sam “školska” jednog takvog pesnika i pisca.

Hvala Gospodu što nas dariva takvim ljudima.

Cmokić od Ljiljane Panić - Like

Bečej, 25.09.2018.

KAFA

Pijemo kafu u bašti ispod starog oraha

sećamo se roditelja dok lišće pada sa grana

priče dolaze kao senke iz prvog sumraka

oživi toplina njihovih očiju iz davnih dana.

Vi ne čujete jedni druge, govorite svi u glas,

kori nas tata dok svoju kafu ponovo sladi

neka, smeši se mama, važno je da su uz nas

ima vremena, naučiće da slušaju, još su mladi.

Jesen je. Kafa se hladi, u vazduhu miriše zima

otišli su u predele bez povratka i dobro im je tamo.

Ja želim da vratim godine i dane da mogu sa njima

ovde ispod oraha da popijem još jednu kafu samo.

Iz moje zbirke »Daleki horizonti«

LEPOTA

Čas ima svoje zakonitosti, svet tudi. Svet in čas sta bila ustvarjena istočasno, svet ne obstaja zunaj časa in čas ne zunaj sveta. Čas v stvareh ali stvari v času so dolgotrajne, če pa je v njih ujeta lepota, so večne. Tako je z vsemi umetninami, ne glede na to kje se nahajajo. Lepota premaga čas in je univerzalna, ima moč priti do vseh ljudi, ne glede na to ali so živeli v preteklosti ali bodo živeli v daljni prihodnosti. Lepota jih povezuje.

Iz moje zbirke »Drobtinice z Minervine mize«

***

Vreme ima svoje zakonitosti, kao i svet. Svet i vreme su stvoreni istovremeno, svet ne postoji izvan vremena, kao ni vreme izvan sveta. Vreme u stvarima ili stvari u vremenu dugotrajne su, a kada je u njima uhvaćena lepota, postaju večne. To važi i za umetnička dela, bez obzira gde se ona nalaze. Preko njih lepota pobeđuje vreme i postaje univerzalna, dospeva do svih ljudi, bez obzira da li su živeli u prošlosti ili će živeti u dalekoj budućnosti. Lepota ih povezuje.

Iz moje zbirke »Mrvice sa Minervine trpeze«