DA SAM JA VODA

Da sam ja voda

ne bih bila reka ili široko more

bila bih plaha kiša

što pada na njive koje paor ore.

Padala bih tiho na voće u cvetu i na bašte,

na ledinu po kojoj pasu stada bela

stvarala bih svet raskošan kao iz mašte,

i brisala bore sa paorovog čela.

Prestajala bih polako i poslednje kapi sipala u barice

gde sleće golubova jato celo,

dok piju, voda blista kao blago zemlje carice,

a sunce se smeši i grli dugom moje selo.

Iz moje zbirke pesama „Kamenčići u mozaiku“

DA SAM JA ZVEZDA

DA SAM JA ZVEZDA NE BIH BILA SIRIJUS SJAJNI

ŠTO SVOJIM PLAVIM SVETLOM ODUZIMA DAH

BILA BIH ZVEZDA IZ GALAKSIJA BESKRAJNIH

ŠTO SE SA ZEMLJE VIDI KAO ZVEZDANI PRAH.

BILA BIH ZA ASTRONOME ZAGONETKA I TAJNA,

DA LI JOŠ POSTOJIM ILI SE DAVNO UGASIO MOJ SJAJ?

KOLIKO SVETLOSNIH GODINA KROZ SAZVEŽĐA SJAJNA

PUTUJE MOJA SVETLOST DO ZEMLJE KROZ BESKRAJ?

DECA ZNAJU ODGOVORE KAŽU: LJUDI SU KAO ZVEZDE

DOK ŽIVE PRATIMO NJIHOV SJAJ I NIŠTA VIŠE

A KADA ODU I U DALEKIM GALASIJAMA SE UGNEZDE

NJIHOVA SVETLOST PADA NA NAS KAO ZVEZDANE KIŠE.

Iz moje zbirke „Kamenčići u mozaiku“.

DA SAM JA MAČKA

DA SAM JA MAČKA

BILA BIH MAČKA DOMAĆA, OBIČNA

ZA MENE BI SVE BILO IGRAČKA

BILA BIH SLOBODI SLIČNA.

HODALA BIH TIHO I POLAKO

MILO I DOSTOJANSTVENO

ZNALA BIH DA TO NE MOŽE SVAKO

DA JE TO SAMO MENI UROĐENO.

MOJE KRZNO BI BILO TOPLO

NA DODIR MEKO, NA POGLED SJAJNO

SVE NA SVETU BI POSTOJALO ZBOG MENE

DA BI MENI BILO LEPO I BAJNO.

NE BIH SE VEZIVALA ZA LJUDE

NITI KOMPROMISE SKLAPALA

SAMI BI MI DALI DA SVE MOJE BUDE

DA BIH PORED NJIH ZAUVEK OSTALA.

DOZVOLILA BIH IM DA ME MAZE

ZATVORENIH OČIJU BIH PRELA

ALI DA MOJU SLOBODU POGAZE

NIKADA, ALI BAŠ NIKADA NE BIH HTELA.

Iz moje zbirke „Kamenčići u mozaiku“.

DA SAM JA DRVO

VOLELA BIH DA SAM DRVO.

MOĆAN HRAST ILI VITA JELA,

MIRAN ČEMPRES ILI BREZA BELA.

VRHOM KROŠNJE BIH MILOVALA NEBO I BELE OBLAKE,

A GRANE BIH ZAPLETALA U SJAJNE SUNČEVE ZRAKE.

KOREN BI MI HLADILE VODE MITSKE REKE LETE,

KOJA DARUJE DUŠI ZABORAV KAO MILOST

I BLAŽENSTVO KOJE POZNAJE SAMO DETE.

DANJU BIH SLUŠALA PTICE ŠTO SE U MOJOJ KROŠNJI GNEZDE,

A NOĆU BIH NEŽNO, RUKOM OD LIŠĆA MEKOG, BROJALA ZVEZDE.

U PROLEĆE BI NA MENE SIJALO SUNCE I PADALE KIŠE MLAKE,

LETI BIH PRKOSILA OLUJAMA I SLUŠALA GROMOVE JAKE.

VETAR BI U JESEN ODNOSIO MOJE LIŠĆE I PRIČAO MI PRIČE,

O ZMAJEVIMA, VILAMA I PATULJCIMA U NEKOM TAJANSTVENOM SVETU,

A ZIMI BIH SIŠLA U PODZEMLJE I NAUČILA KAKO DA PREĐEM REKU LETU,

A DA NE ZABORAVIM

SUNCE I CVEĆE

I NEKE OČI

ŠTO NA

LJUBAV

LIČE.

DA SAM JA OBLAK

VEČERNJI OBLACI IZNAD SREBRNE JELE

LIČE NA RAJSKE CVETOVE OBRUBLJENE ZLATOM

PA ONDA NA JATA PTICA ŠTO SE NA JUG SELE

PA NA BELE KONJE ŠTO GALOPIRAJU BANATOM.

SUMRAK GRLI JELU I OBLAKE, GASI SE DAN

U KROŠNJI VISOKO NAŠA SOVA SOFIJA SE BUDI

DOK SE DRUGE PTICE MEŠKOLJE I TONU U SAN

ODLEĆE U NOVE AVANTURE DOK ZORA NE ZARUDI.

NOĆ JE TIŠINOM PREKRILA OBLAKE SA NEBA

U KRILU NOĆNOG LEPTIRA DVE ZVEZDE SU SE SRELE

SMEŠIM SE, ZA SLIKE SAMO MALO MAŠTE TREBA

DA SAM JA OBLAK BILA BIH ZLATAN CVET IZNAD SREBRNE JELE.

Iz moje zbirke »Kamenčići u mozaiku«

O PISANJU

Mislim, da razumem pravi namen pisanja. Veliki pisatelji pišejo, ker je to njihovo poslanstvo. Ostali pišemo, ker lažje razmišljamo, ko vidimo dogodke z razdalje. Prav ta razdalja nam omogoča, da samo nepristranski. Svoje žalosti in težave gledamo kot tuje in jih ponovno vrednotimo, merimo jih z drugačno mero in vidimo v drugi dimenziji. Tako postavimo stvari na pravo mesto in sebe v pravo razmerje do njih.

Še nekaj je: vse kar napišemo je »dokaz« našega čutenja in razmišljanja v času, ko se je nekaj dogajalo, kar pomeni, da so tudi naše odločitve nastajale v tistem kritičnem trenutku in bile trenutku primerne. Ko se čustva umirijo ali okoliščine spremenijo, lahko odločitve spremenimo. Kljub spremembi so nam jasne, saj so se med njimi ohranile vzročno posledične vezi.

Pomembno je, da vse kar smo zapisali, govori o nas: kakšni smo in zakaj smo bili v določenem trenutku takšni, vemo zakaj smo tako mislili in čutili. Tudi na ta način spoznavamo sebe.

Avgust 2017.

Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«

***

Mislim da razumem pravi smisao pisanja. Veliki pisci pišu, jer je to njihovo poslanstvo. Ostali pišemo zato što na taj način lakše razmišljamo, jer vidimo događaje sa distance. Baš zbog te distance možemo da budemo nepristrani. Svoje žalosti i svoje probleme gledamo kao tuđe i tako ih ponovo ocenjujemo, merimo ih nekom drugačijom merom i vidimo u drugoj dimenziji. Na taj način postavljamo stvari na pravo mesto i sebe u pravi odnos prema njima.

Još nešto, sve što napišemo je „dokaz“ naših osećanja i razmišljanja u trenutku kada se nešto događalo, što znači da su i naše odluke nastajale u tom kritičnom trenutku. Te odluke kasnije, kada se osećanja smire ili promene okolnosti, možemo da korigujemo, ali su nam u svakom trenutku jasne, jer su se između njih sačuvale uzročno posledične veze.

Na kraju, što je veoma važno, sve što smo napisali govori o nama. Kakvi smo i zašto smo tada bili takvi, znamo zašto smo baš tako mislili i osećali. I na taj način upoznajemo sebe.

Avgust 2017.

Iz moje zbirke »Velike teme i ja«

ČEBELE - PČELE

Veliki Pisatelj v prostem času goji čebele. Ure in ure sedi in jih gleda kako letijo s cveta na cvet, nabirajo med, hranijo svoje mlade, čistijo panje in ljubeče skrbijo za svojo družino. Ko jih tako gleda ga preplavi žalost, ker ljudje, njegova najvišja kreacija, nimajo takih vrlin. Zato jim pogosto piše. Napisal jim je že Veliko knjigo nad knjigami misleč, da bo zadostovala, vendar ni. Iz te knjige so se nekateri učili pravičnosti in ljubezni, drugi pa so v njegovem imenu ubijali. Zato piše nove knjige, pojasnjuje, razlaga, zahteva. Ne pomaga prav dosti.

Nekega dne, ko je kot po navadi gledal čebele, se mu je posvetilo. Napaka ni bila v knjigah, temveč v ljudeh, kajti videl je, da z istega cveta čebela nabira med, pajek pa strup.

Avgust 2017.

Iz moje zbirke«Velike teme in jaz«.

***

Veliki Pisac u slobodno vrema gaji pčele. Sate i sate sedi ispred košnica i gleda kako lete sa cveta na cvet, sakupljaju med, hrane svoj podmladak, čiste košnice i sa ljubavlju brinu o svojoj porodici. Dok ih tako gleda, preplavi ga žalost, jer ljudi, njegova najviša kreacija, nemaju takve vrline. Zato im često piše. Napisao im je već Veliku knjigu nad knjigama misleći da će im biti dovoljna, ali nije bila. Iz te knjige neki su učili o o pravednosti i ljubavi, dok su drugi u njegovo ime ubijali. Zato piše nove knjige uči ih, objašnjava i zahteva. Ne pomaže mnogo.

Jednoga dana, dok je kao obično gledao pčele, shvatio je. Nije bila greška u knjigama nego u ljudima, jer je video da iz istog cveta pčela sakuplja med, a pauk otrov.

Avgust 2017.

Iz moje zbirke«Velike teme i ja«.