U
našem selu Bog je bio svugde prisutan. Zvali su ga različitim
imenima, naša mama „Dragi Bog“, tetka Marija „Blagi Bog“, a
neki samo „Gospod“. Tetka Marija je često dolazila kod mame i
one su pile kafu u kuhinji i pričale. Na verandi su se čule samo
tihe, nerazumljive reči povremeno prekidane maminim začuđenim
„Bože dragi“ ili zaprepašćenim „Gospode“ ili žalosnim
tetka Marijinim glasom „Bože blagi, Bože blagi“. I muškarci su
često spominjali Boga, ali malo drugačije. „Kada će pasti kiša,
izgore kukuruz? Daće Bog“, ili „Kada će nam isplatiti žito?
Bog sveti zna“. Pominjali su ga i u svađama, ljutnji ili besu.
Kako bilo da bilo, u našem selu se od Boga zahtevalo i Bogu
zahvaljivalo.
Ja
nisam razmišljala o Bogu. Nisam ga poznavala. Mama ga je sigurno
dobro poznavala, jer ga je zvala „Dragi Bog“. U to sam bila
ubeđena. Samo pisma rođacima je počinjala sa „Dragi naši“, a
njih je poznavala i volela. Tako je bilo sve dok dragi Bog nije uzeo
moje malo, belo pile. Imali smo mnogo pilića, ali je samo jedno bilo
belo. Ostali pilići ga nisu voleli. Bilo je drugačije od njih,
terali su ga kada je dolazilo na hranilicu ili da pije vodu i jurili
ga po dvorištu. Ubrzo se malo, belo pile razbolelo. Ležalo je ispod
žbuna zove gde se sakrilo od ostalih pilića, ćutalo i žmurilo. Da
bih ga zaštitila donela sam ga u bašticu i napravila mu gnezdo u
cveću. Malo, belo pile je ležalo u gnezdu i samo spavalo. Donosila
sam mu hranu i vodu, ali ništa nije htelo da jede. Sledećeg jutra
je nestalo iz gnezda. Svuda sam ga tražila, ali ga nisam našla.
Tata je rekao da je umrlo, jer je bilo bolesno, a mama da ga je uzeo
dragi Bog.
Prolazili
su dani i ja sam već počela da zaboravljam malo, belo pile. Izlegli
su se guščići, sasvim mali kao žute loptice. Veselo su jurili po
dvorištu. Njih niko nije smeo da dira, velika guska je pazila da im
se niko ne približi. Bilo je i drugih događaja, cvetalo je cveće,
trešnje su počele da rude, a mačka je dovela male mačiće. Novi,
veseli događaji potisnuli su one tužne. Ni stariji nisu često
pominjali Boga, što je značilo da je sve bilo dobro.
Jednoga
dana je stigla vest da je umro deda Žare. Nisam tačno znala šta to
znači, šta se sa njim dogodilo. Bila sam zbunjena, jer su se
odrasli ponašali tajanstveno i neobično. Kada sam pitala mamu šta
se dogodilo sa deda Žaretom, rekla je da je otišao kod dragog Boga.
Tata je rekao da je umro od starosti.
Kada će se vratiti, bila sam
uporna.
Nikad više, rekla je mama, a sa
njom se složio i tata.
Kad ljudi umru odlaze na drugi
svet, pokušala je da objasni mama.
Gde je taj drugi svet, opet sam
pitala.
Niko to ne zna, ali im je
sigurno tamo dobro, jer se još niko odande nije vratio, rekao je
tata.
Bože dragi, nemoj sa tim da se
šališ, rekla je mama strogo i otišla u kuhinju.
Sledećeg
dana je bila sahrana. Izašli smo na ulicu, takav je bio red, to je
bio poslednji pozdrav deda Žaretu, rekla je mama. Pridružile su nam
se i komšije i svi su, ozbiljnih lica, razgovarali sve dok nismo
ugledali pogrebnu povorku. Na čelu povorke je bio jedan mladić koji
je nosio krst, a za njim su polako išli ostali koji su nosili
zastave sa likovima raznih svetaca. Zastave su bile crne i zlatne sa
velikim zlatnim kićankama. Iza njih je išao sveštenik, pa crkveni
hor, pa ljudi koji su nosili sanduk sa deda Žaretom, njegovu
poslednju kuću, kako je neko rekao. Iza sanduka su išli čanovi
deda Žaretove porodice obučeni u crnu odeću, što je bio znak da
su u žalosti, pa rodbina, prijatelji i komšije. Žene su plakale.
Kada je povorka prolazila pored nas muškarci su skinuli šešire i
kape, a žene su se prekrstile. Slučajni prolaznici su zastali, a
oni sa kolima i konjima su svoja kola sklonili sa puta i sačekali da
povorka prođe. Svi su ćutali.
Na
radiju i u novinama su svi bili drugovi i drugarice, u našem selu
čike i tetke, samo je naš sveštenik bio gospodin. Gledala sam
gospodina popu, mahao je kadionicom iz koje se, na sve strane, dizao
beli dim. Bio je obučen u crnu mantiju sa zlatnim vezom, a na glavi
je imao crnu kapu ukrašenu zlatnim krstićem. Njegov dubok glas smo
jasno čuli dok je izgovarao: „Gospodu Bogu pomolimsja ...“, a
hor je nastavio „Gospode pomiluj ...“ to mi se jako svidelo, pa
sam pošla za pogrebom da još jednom čujem tu pesmu. Niko to nije
ni primetio. Kada sam se vartila, mama je još uvek stajala pred
našom kućom i razgovarala sa komšinicama, verovatno o deda Žaretu.
Eto, ode deda Žare kod dragog
Boga, rekla je komšinica.
Bog da mu dušu prosti,
odgovorile su ostale, skoro u glas i prekrstile se.
Nisam
znala šta će da radi deda Žare kod dragog Boga, bio je već jako
star, ni kod kuće ništa nije radio, a još manje mi je bilo jasno
šta će dragom Bogu moje malo, belo pile, onako mršavo i bolesno.
Ali sam primetila razliku. Deda Žare je sam otišao kod dragog Boga,
a decu i piliće je dragi Bog uzimao. Svima je bilo zajedničko da ih
nikada više nismo videli.
***
Kada
sam bila dete, sve je bilo jednostavno, smrt je bila sastavni deo
života. Kasnije sam spoznala da u svakom čoveku postoji želja da
živi večno. Još kasnije mi se svidela misao da ništa ne umire,
samo se menja i ostvaruje u različitim dimenzijama.
Iz
moje zbirke »priče iz limene kutije«
