(NE)KULTURA

Živimo v čudnih časih. Večina televizijskih postaj predvaja resničnostne šove, kuharice so najbolj prodajane knjige, glavni junaki filmov pa so kriminalci, zločinci ali psihopati, ki nam jih predstavljajo kot uspešne ljudi. Res pa je, da lahko gledamo fantazijske filme, ki nas oddaljujejo od realnosti, vendar tam včasih zmaga pravica.

Kam nas bo to pripeljalo?

Iz moje zbirke: »Drobtinice z Minervine mize«

***

Živimo u čudnom vremenu. Većina televizijskih kuća emituju rijalitije, knjiga godine je Kuvar, glavni junaci filmova su kriminalci, zločinci ili psihopate koje nam predstavljaju kao uspešne ljude. Doduše možemo da gledamo fantazijske filmove koji nas odvlače od realnosti, ali tamo bar ponekad pobedi pravda.

Gde će nas to odvesti?

Iz moje zbirke: »Mrvice sa Minervine trpeze«

ISTINA

Dan kao pesak iz peščanog sata polako ističe

dok poslednji sunčevi zraci prelaze moj prag

nebo tamni, oblaci gube pozlatu, vreme protiče

sve prolazi ostaje samo čovek koji mi je drag.

Moje misli kao male sove uvek u suton poleću

visoko prema zvezdi koja me kroz život vodi

danas sam zahvalna jednom davnom proleću

kada sam kročila na usku stazu prema slobodi.

Moram da gledam dalje od onoga što vidim

jer istina oslobađa, mada je nije lako slušati

znam da ne mogu mnogo toga da predvidim

vreme je učinilo svoje, ali ja ću bar pokušati.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

ČAROBNA BAŠTA

...Kada je mama jednom rekla, da deca rastu preko noći, pomislila sam da to važi i za povrće i voće u našoj bašti. Odlučila sam da sledeće noći odem u baštu i da vidim bar neko od tih čuda. Pala je noć. Mada mi je srce kucalo u grlu, hrabro sam krenula u mrak. Dok sam još videla svetla sa verande koračala sam sigurno, a kada su nestala iza visokog žbunja jorgovana, usporila sam hod. Gledala sam širom otvorenih očiju i ništa nisam videla. Učinilo mi se da čujem nečije lagane, jedva čujne korake. Zastala sam i koraci su zastali, pošla sam i opet sam čula šum iz bašte, kao kad neko hoda između leja paradaiza. Drtala sam celim telom i zamišljala strašno biće koje izlazi iz noćne tame iza visokih stabala kukuruza i pruža svoje duge, crne ruke prema meni. Već sledećeg trenutka sam umirivala sebe i zamišljala da to šume cvetovi koji se otvaraju i biljke koje rastu. Želja da vidim tu čaroliju nadvaldala je moj strah. Noću je u našoj bašti sve bilo drugačije, nisam je prepoznala. Sada je to za mene bio sasvim strani svet nepoznatih oblika i zvukova. Učinilo mi se da ponovo čujem nekoga sasvim blizu, kako stoji iza mojih leđa i šapuće. „Beži, beži odavde, beži što brže možeš“. Potrčala sam iz sve snage, jedva sam disala, saplela sam se i pala. Zatvorila sam oči i čekala da me strašna neman stigne. Ali neman nije dolazila. Ništa nisam čula sem svog ubrzanog disanja. Ni u žbunju, ni u krošnjama drveća, ni u travi. Tišina. Polako sam otvorila oči i sa olakšanjem gledala u svetla sa naše verande…

Odlomak iz priče „Čarobna bašta“ iz moje zbirke pripovedaka „Priče iz limene kutije“.

MINERVINA SOVA

Leto je. Pun mesec sedi na krošnji starog oraha

svetli kao lampa na stolu u bašti ispod jorgovana

oko njega plešu šareni noćni leptiri bez predaha

razmišljam o događajima iz dalekih davnih dana.

Povlači se letnja žega ponoć donosi svežinu

moglo je bolje i moglo je više, bile su prilike.

Sada to znam. Dok noćni povetarac remeti tišinu

ja gledam u nebo tamno kao sa van Gogove slike.

Vreme prolazi, moj život ima drugačiji smisao

to spoznanje odnosi sumnje, zora pobeđuje mrak

godine donose mudrost i Hegel je nekada napiso

veliku istinu da Minervina sova poleće u sumrak.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«