RADOST ČITANJA – 63. MEĐUNARODNI BEOGRADSKI SAJAM KNJGA

Na 63. međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, 23.10. održana je promocija moje zbirke pesama »Kamenčići u mozaiku«. Ilustracije za zbirku naslikala je Ana Vidmar, mag.lik.um. iz Ljubljane. 

Bila je to i prilika za susret i druženje sa prijateljima piscima iz izdavačke kuće »Banatski kulturni centar« iz Novog Miloševa.

Jedna pesma iz pomenute zbirke.

DA IMAM KRILA

Ponekad sanjam konje što jure po ledini

grmi nebo, tutnji zemlja, diže se prašina

kad utihne topot kopita u daljini

dugo se sleže prah dok nastupi tišina.

Ponekad sanjam bistru široku reku

juri u vrtlogu do slapa na obalu drugu

kroz izmaglice vodene kapljice teku

upliću sunčeve zrake u šarenu dugu.

Da imam krila poletela bih u nebo visoko

na istok u predele još uvek nepoznate i tajne

pronašla bih slap što pada u jezero duboko

i vatrene konje što piju vodu ispod duge sjajne.

O DUŠI

Nekateri filozofi pravijo, da dušo sestavljajo najlažji atomi, zaradi česar ne more živeti brez telesa, telo pa ne brez duše.

Všeč mi je tako razmišljanje. Duša je popolni del človeka, iz nje prihaja svetloba vseh naših spoznanj. Duša nam je tudi zavetišče, kamor se zatekamo pred nepravičnostjo in sprevrženostjo. Iz duše črpamo moč in pogum, da se podamo v boj z neznanim v sebi in v svetu v katerem živimo. Zmagali smo, ko spoznamo da je zemlja močna in nebo večno, človek pa šibak in minljiv.

Menim, da potrebujemo zavest, da v nas obstaja nek božanski delec, ki vse poganja.

Iz moje zbirke »Drobtinice z Minrvine mize«

***

Neki filozofi misle da je duša sačinjena od najlakših atoma, pa zbog toga ne može da živi bez tela, a telo ne može bez duše, jer ga ona pokreće.

Sviđa mi se takvo razmišljanje. Duša, taj eterični, savršeni, božanski delić u nama je pokretač života, to je snaga koja vodi i upravlja našim telom. Duša je naše utočište gde se povlačimo pred nepravdom i izopačenošću i gde nalazimo snagu da se upustimo u boj sa nepoznatim u sebi i u svetu u kojem živimo. Pobedili smo kada spoznamo da je zemlja moćna i nebo večno, a čovek nejak i prolazan.

Mislim da nam je potrebno spoznanje da u nama postoji neki božanski deo koji sve pokreće.

Iz moje zbirke »Mrvice sa Minervine trpeze«

REČ, STIH, SLIKA – MUZIKA - Radovan Vlahović, književnik

Ljubicu Verbič je čitalačka publika, kako u Srbiji tako i u Sloveniji, do sada upoznala kao spisateljicu priča i romana, a ovog puta nam se javlja sa novim rukopisom koji za vas, poštovani prijatelji, ovoga puta iščitivam, sa knjigom pesama „Kamenčići u mozaiku” koje je uspešno ilustrovala njena ćerka Ana.

Poezija je nalik biseru u školjci koji obično nastaje kad zrno peska u nju uđe i onda školjka, braneći bolno mesto, izliva najlepše sokove iz sebe iz kojih nastaje biser. Kod pesnika je to drugačije, kod njega je poezija često vapaj za neizrecivim ili pak doricanje rečenog i promišljenog, a najčešće je stavljanje melema jezičkog na bolno mesto u duši, njegovo beleženje stihovima i kazivanje svega sažetog u pesmi koja je uvek strela odapeta u beskonačno.

Treći milenij nam je pokazao da se književnost, a pogotovo poezija, razbokorila u mnoštvo poetika koje su pesnici davali svetu u kojem živimo, a iste je književna kritika racionalizovala i često stavljala u neke naučne okvire u želji da poetske suštine koje su nam pesnici vekovima darivali uđu u jedan sistem koji je lak za proučavanje budućim generacijama.

Pevanje je arhetipski zov duše u želji da se prevaziđe teskoba u koju su ljudi vekovima upadali i iz koje su, tražeći izlaz, pevali biranim rečima i davali sebi novu vrstu poetskog dostojanstva koje je potraga za radošću a ujedno i sučeljavanje sa svetom koji je nesavršen i jednako sladak koliko i opor i mučan. Traženje odgovora za vlastitu upitanost nad sobom i svetom koji nam je dat, zadatak je koji revnosno kroz milenije pesnici svojim delima rešavaju, tražeći odgovore kroz zaumnost, naslutu, automatski diktat, ili sažimajući duhovna iskustva u pesmu kao veliki odgovor sebi i svetu o čaroliji našeg postojanja.

Knjiga pesama Ljubice Verbič „Kamenčići u mozaiku” je sastavljena od pet ciklusa od kojih svaki za sebe versifikaciono, motivski, stilski i tematski otvara po jedan segment pesnikinjinog života, bilo da je vezan za prošlost, za nedosanjane snove ili trenutke pojačane emotivnosti sa voljenim bićima, bilo da su to deca ili muškarac njenog života. I sve te šarene kamenčiće pesnikinja stavlja i sklapa u mozaik poetskog sveta koji često teži da uzvisi ovaj obični i banalni kojim smo okruženi u našoj, po svemu sudeći, neuravnoteženoj

svakodnevici. Ali taj mozaik nije dovršen, on nam otvara tek jednu sliku sastavljenu iz mnoštva detalja koji su sastavni deo jednog prelepog mozaika stvaralaštva i života naše pesnikinje.

U prvom ciklusu koji nosi naziv „Ogledalo duše” na jednom mestu u pesmi „Moja duša” Ljubica Verbič nam kaže:

„Moja duša je samotna ptica

na plavetnilu beskrajnog neba

pod njom cveta banatska ravnica

povijaju se klasovi budućeg hleba.”

U ovom ciklusu pesnikinja pesme deli na strofe i koristi se rimom, sve u želji da na jedan muzikalan i pevljiv način izrazi melodiju, i nadahnuće svojim zavičajem.

U drugom ciklusu koji nosi naziv „Da sam ja” u pesmi „Vetar” pesnikinja kaže:

„Da sam ja vetar

ne bih bila košava ni severac moćni

što krade lišće breze poslednji leta dar

bila bih Zefir zelen i svež vetar prolećni.”

Pesnikinja nam u ovom ciklusu otvara jednu optimističku viziju sveta u kojoj sa prizivima pesnika, kako prirode tako i vaskolikog živog sveta, vidimo njenu veliku želju da oradošćuje ljude i svet oko sebe u ovom vremenu kad takvih plemenitih emocija ima malo.

Treći ciklus nosi naziv „Srebrna vrba” i u njemu pesnikinja unosi u svoju zbirku haiku pevanje kad se sa malo reči govori mnogo. U istoimenoj pesmi „Srebrna vrba” ona nam kaže.

„Srebrna vrba

na bisernom ostrvu.

Svet samo za nas.”

Četvrti ciklus nosi naziv „Da imam”. A u pesmi „Krila” pesnikinja nam kaže:

„Da imam krila poletela bih u nebo visoko

na istok u predele još uvek nepoznate i tajne

pronašla bih slap što pada u jezero duboko

i vatrene konje što piju vodu ispod duge sjajne.”

Ovo zovem postupkom poetskog očaravanja čitaoca i željom pesnika da ga povede u jedan lepši i maštom ovenčani svet i da u njegovim prelepim predelima, zajedno sa pesnikom, čitalac trećeg milenija, koji je već umoran od turbulentne stvarnosti, nađe mesto za predah da prikupi snagu i da u ovom postmodernom vremenu, uprkos svemu, nastavi da veruje u sebe i sveukupni život.

Peti ciklus nosi naziv „Zrno do zrna”. A u pesmi „Lavirint” iz ovog ciklusa pesnikinja nam kaže:

„U beskrajnom Svemiru beskonačno vreme

i ja tek neznatno zrno ognjene prašine

uhvaćeno u zamku, u života seme

ostavljeno da luta kroz lavirint tišine.”

U ovom ciklusu pesnikinja evocira sećanje na dane detinjstva i sreće, ali i sumira svoja iskustva i kroz jednu impresiju ih nudi kao poetsku sublimaciju i mudrost svojim čitaocima.

Za poeziju Ljubice Verbič može se reći da sledi klasične obrasce pevanja i mišljenja. Ona ne eksperimentiše i ne muti vodu da bi njena poetika izgledala dublje i smislenije. Za nju je pesma stvar jezika i reči koja je uvek od Boga a za ljude. Slike koje nam nudi su jasne, sveže, čiste, prozračne, vazdušaste i eterične tako da možemo sa njih čitati svu lepotu i blagost pesnikove duše. Ovo i ovakvo pevanje je na tragu srpskih modernista: Dučića, Rakića, Desanke Maksimović, a pesnikinja kao da nam kroz sam odabir matrice pevanja govori da ona ne želi da bude pomodarka već se povodi za klasičnim svevremenim poetikama koje nisu stvar trenutka već večnosti.

Knjiga pesama „Kamenčići u mozaiku” Ljubice Verbič je ilustrovana crtežima njene ćerke Ane Vidmar koji su u potpunosti kompatibilni sa pesmama negujući onaj prefinjeni i aristokratski štimung koji je Ljubica, koristeći čas rimu čas slobodni stih, svojim pesmama dala. Ovo je divan spoj slike i reči, a čitajući Ljubičine stihove, kroz ritam i rimu osetićemo kako crteži i slike njene ćerke Ane, inače sjajne slikarke - osetićemo da ova knjiga peva. Ovde je na jedan veoma umešan način iskorišćen impresionistički i modernistički poetski prosede da se savremenim slikarskim i ilustratorskim simbolističko - likovnim elementima izrazi ovaj pozlaćeni vez Ljubičinog pevanja.

Moj zadatak, poštovani čitaoče, je da te tek navedem da iščitaš knjigu i da o njoj daš svoj istinski i pravi sud. Moje je bilo samo da ukažem na ovu jedinstvenu i po svemu izuzetnu knjigu koja spaja reč i sliku, a kad to sagledate, da osetite muziku, vašu ličnu muziku, kao najuzvišenije sveto trojstvo u umetnosti.

Radovan Vlahović, književnik

SVETOVI U MOZAIKU - Ana Vidmar, mag. lik. um.

Čitanje knjiga je za mene slično posmatranju umetničkih dela. U pogledu svakog posmatrača skrivaju se različite priče, koje kod gledalaca izazivaju različite reakcije. Slično je i sa poezijom. Još od početka moj slikarski interes proizilazi iz literature. Nadahnuće tražim u prozi, poeziji, a ponekad u fragmentima tekstova koji na mojim slikama u pravom trenutku pronalaze svoje pravo mesto. Možda je baš zato ilustracija pesničke zbirke logičan korak.

Dok čitam namerno neću da znam o čemu je autorka razmišljala kada ih je pisala i zašto su nastale baš te pesme. Želim da me same potraže, da razgovaram sa njima i da ih vidim u boji. „Kamenčići u mozaiku” su me duboko dirnuli i reči su se u trenutku pretvorile u slike. Pesme Ljubice Verbič se ne čitaju na mah. To su plemenite misli koje moraš da pročitaš više puta jer su višeslojne pa kod svakog ponovonog čitanja čitaocu kažu uvek nešto novo. I uvek su u boji.

Ilustracije su nastale na sličan način kao i čitanje pesama. Prvo motiv: list, melanholija, voda ili „moleraj” na zidovima banatskih kuća. Zatim mozaik: kamen, delovi reči u molitvi, trenuci iz kojih je sastavljeno vreme ili pod na verandi stare kuće u glavnoj novomiloševačkoj ulici. Svaka ilustracija sadrži dvojnost između prividnog reda mozaika i bioloških motiva, pokretača emocija. Oba aspekta proizilaze jedan iz drugog kao asocijacije, snovi ili sećanja. Ilustracije su moje viđenje pesama, moj pogled u njihove svetove, doživljaje i misli koje su me preplavile kada sam kroz okrugle isečke teksta provirila u njihovu suštinu.

Ana Vidmar, mag. lik. um.