PROMOCIJA MOJE PESNIČKE ZBIRKE "KAMENČIĆI U MOZAIKU" IV DEO

NADA

Kada je Pandora otvorila kutiju iz nje su izašla sva zla sveta i zapretila da unište čovečanstvo koje je do tada živelo u blagostanju. Pandora je kutiju uspela da zatvoriti pre nego što je iz nje izašla Nada. Tako je spasla svet od najveće nesreće. Od tada je prošlo mnogo vremena, postali smo deo sveta koji se brzo menja i naučili da život ne ide uvek onako kako smo planirali. Zato se prilagođavamo sa nadom da će biti bolje i da će doći bolja vremena. Bez nade ostali bi uskraćeni za sliku jednog sveta koji bi zauvek ostao u tami, ostali bi bez sjaja nezaboravnih trenutaka, bez sjaja radosti, bez sjaja patnje, ne bi ušli u lavirinte čovekovog srca. Nada je uvek u budućnosti i pomaže nam da shvatimo da na svetu nema ničeg moćnijeg od vremena, jer samo vreme otkriva istinu i samo u vremenu se nalaze odgovori na pitanja koja uporno postavljamo. Neko je jednom rekao da je čovekov život u kosmičkom vremenu kratak kao treptaj oka. Malo znam o kosmičkom vremenu, ne znam ni čijim se to treptajem oka meri čovekov život, ali znam da je sećanje kratko. Ali nadam se da sećanjem možemo da zaustavimo vreme i da za nas važne trenutke zapišemo u istoriju. Nadam se i verujem da smo i mi deo istorije, da smo deo jedne priče, koja bi bez nas bila nepotpuna.

VREME

Kažu da je naš život samo trenutak

neizmerljiv u dimenziji vremena

da je kratak kao oka treptaj

i nevažan kao u moru belutak.

Možda, ali to je naše vreme

živimo i ne pitamo za mere

ne razmišljamo o večnosti

to su neke daleke teme.

Sve veliko se sastoji iz malog

i nije važno da li može da se meri,

kroz malo smo deo veličanstvene celine

i zato znam da i Svemir živi u meni.

I snovi su nada. Snovi su most između podsvesti i svesti, govorio je Jung. Sanjamo i nadamo se da će naši snovi jednom postati stvarnost.

SNOVI

Budi me zora.

Nedosanjani snovi

prate me ceo dan.

Nada je uteha i pogled u budućnost. I posle najtužnijih i najdramatičnijih događaja uvek postoji nada. Ona čini da na život gledamo sa verom i optimizmom.

PESMA LJUBAVI I NADE

Zemlja tutnji, nebo grmi, svet se ruši

krik srca se gubi u tresku zatvorenih vrata

zaglušujuća tišina vrišti, reč teška ljubav guši

zamiru poslednji otkucaji nevidljivog sata.

Ne daj se srce.

Šapuće nada.

Duša se grči pod udarcima bola

stežu je magle tuge, padaju hladne, crne kiše

gasi se bledi zračak sveće na kraju stola

mrak je, nestajanje, zaborav, nema ničeg više.

Ne daj se dušo.

Šapuće nada.

Iz vremena, kao zlatne pčele, izranjaju misli nove

sa dalekih polja donose lekoviti med

oblaci visoko na nebu slikaju ružičaste snove

sunce procveta kao predivan rajski cvet.

Dobar dan svete.

Smeši se nada.

I za kraj pesma na slovo S – SNEG koja mi je veoma draga. Bio je to za mene mali pesnički izazov. Napisati pesmu u kojoj sve reči počinju istim slovom, a da se sačuva oblik i rima. To je istovremeno i sećanje na detinjstvo kada smo pevali slične pesmice. Još uvek negujem dete u sebi i ne dozvoljavam da ga povredi gruba stavarnost. To dete je čuvar moje duše.

S – SNEG

Sova Sofija spava

svetli sleđeni Svemir

sipi srebro sa severa

spokojno sniva svet.

Sanjam sumorne snove

samotne sive senke strepe

slute studene strahove

smetovi sakrivaju stihove.

Seta stiže sa svitanjem

strepnja staje sa sećanjem

sitno sipi srebrni sneg

sova Sofija sanja sunce.

Da se kraju opet vratim na kamenčiće u mozaiku. Kao što je svaka pesma mali mozaik sastavljen od slova i reči, zbirka pesama je mozaik sasavljen iz tih pesama. Želim i verujem da je i moja zbirka pesama kamenčić u jednom mnogo većem mozaiku, mozaiku književnosti. Na taj način mogu da podnesem sve izazove pisanja, jer me vodi neuništiva, uporna pozitivna misao da nije sve uzalud.

PROMOCIJA MOJE PESNIČKE ZBIRKE "KAMENČIĆI U MOZAIKU" III DEO

 

VERA

Kao ljubav i vera je kod svakog pojedinca posebna i drugačija i pojavljuje se u širokom spektru. Kod mene je vera lična stvar. To je vera u Boga, u ljude, u dobro, vera u život. Uvek sam verovala da postoji nešto više, da je to što smo ovde i sada premalo i da je samo u službi nečeg većeg. Verujem da je ovaj život samo slutnja nekog lepšeg i boljeg sledećeg života i da je sve uzročno posledično povezano. Ta misao je utešna i umiruje moju dušu kao molitva. Zato su me prijatno iznenadile Anine ilustracije. Slike sam videla nekoliko dana pre pripreme knjige za štampu i prvo što sam primetila bio je krug i mozaik na svakoj slici. Krug je simbol beskraja i večnosti. Slikarka je nezavisno od mene osetila tu emociju i prenela je na slike čime je obogatila moju zbirku pesama.

BOŽIĆ

Ide Božić bata...

Sećanje na davno Badnje veče

na radoznale oči sestre i brata

na tihe priče uz svetlost sveće.

...Nosi kitu zlata...

Priče i bajke iz davnih vremena

naši preci ulaze na velika vrata

preko mostova što nose naša imena.

...Da pozlati vrata...

Božić je osvetio naš kućni prag

sunce sija sjajem žutog dukata

u kuću je ušao gost svima drag.

Hristos se rodi! Vaistinu se rodi!

Mir božji! Svet se svakom dobru nada

zasijala je nova zvezda da nas vodi

ja verujem u moć Božića i sada.

Svi se pre ili kasnije zapitamo odakle smo došli, kakvo je naše poslanstvo na ovom svetu i kuda idemo. I Soren Kirkegor, danski filozof, bavio se tim pitanjima. Kada je govorio o razvojnom putu čoveka, rekao je da svi prolazimo kroz tri faze, estetsku, etičku i mističnu. Pretpostavljam da se nam misli o našem postojanju pojavljuju u ovoj drugoj, etičkoj fazi. Tada spoznamo da postoji mnogo pitanja na koja ne znamo da odgovorimo, jer je naše znanje ograničeno, a iskustvo nedovoljno. Zato često čujemo da dolazimo iz ništa i idemo u ništa, što samo potvrđuje činjenicu da ne znamo. Ali dođe vreme kada počnemo da razmišljamo o prošlosti i tada postanemo svesni da razmišljamo o vremenu i o nama u tom vremenu. Kada razmišljam o životu poredim ga sa lavirintom. Lavirint kao životni put sa brojnim preprekama je motiv star kao i čovečanstvo. Najpoznatiji je onaj Dedalov na Kritu. Da nije lako izaći iz lavirinta spoznao je i Ikar, Dedalov sin, a Tezej je uspeo da nađe izlaz pomoću niti koju mu je dala Arijadna. Nama, običnim smrtnicima predodređen je samo jedan izlaz. Rođenjem smo primorani da uđemo u lavirint života. Na njegovim putevima srećemo se sa raznim iskušenjima i zamkama koje prevazilazimo svako na svoj načim. Nekada lutamo, a ja svoj lavirint osvajam stazu po stazu. Na tom putu me vodi želja za osvajanjem lične slobode, ljubav prema porodici i misao da sve može ponovo da se izgradi kao što se Žar-ptica (feniks) ponovo rađa iz svog pepela.

LAVIRINT

U beskrajnom Svemiru beskonačno vreme

i ja tek neznatno zrno ognjene prašine

uhvaćeno u zamku, u života seme

ostavljeno da luta kroz lavirint tišine.

Život je lavirint pun zamki i nepredvidljiv

liči na san o prapočetku i Zvezdi vodilji sa visine

njen sjaj pokazuje smer samo očima duše vidljiv

u slobodu koju tražim za sebe na stazi istine.

Ljubav je tu blizu, vidim Žar-pticu u gnezdu

želim je i idem dalje, znam da ne smem stati

u beskrajnim sazvežđima tražim svoju zvezdu

i uzimam slobodu koju mi život neće dati.

Obećanje sreće na stazi izazova od nebeske prašine

kraj joj je sakriven u magli prozračnoj negde daleko

borim se da me ne prekrije koprena zloslutne tišine

da čujem smeh dece, da od mene ostane bar neko.

Izlazim na sunce, zadivi me pejzaža novog lepota

čitam reči u večnost uklesane: Ovo je poruka za tebe,

prošla si kroz svoje vreme i kroz lavirint života

na njegovim stazama ostavila si najbolji deo sebe.

Dok čekam, sedim na poslednjem kamenu

gledam plavo nebo, oblake i male laste let

osećam hladan dodir vremena na ramenu

poželim da se od mog pepela izgradi bolji svet.

PROMOCIJA MOJE PESNIČKE ZBIRKE "KAMENČIĆI U MOZAIKU" II DEO

 

LJUBAV

Ljubav je osnovni pokretač emocija i pojavljuje se u širokoj lepezi osećanja. Zbog ljubavi smo očarani, ushićeni, srećni, zaneseni, ali i setni, melanholični, a često i tužni. Zbog neuzvraćene ljubavi sposobni smo da uradimo mnoge stvari na koje kasnije nismo ponosni.

DA IMAM KONAC je pesma o velikoj ljubavi i odanosti izražena sa malo reči.

DA IMAM KONAC

Da imam svilen konac izvezla bih

sunce na tvoj jastuk da ti čuva san.

Belu ružu i zlatne golubice

da ti ulepšaju svaki novi dan.

Da je malo mnogo je paradoks. Ja volim paradokse, jer se u njma skrivaju velike istine. Pesme sa malo reči posebno su cenili Japanci koji su razvili jedinstvenu poeziju u svetu HAIKU. Pesma koja se sastoji samo od 17 slogova ponekad više govori od dugačkih balada i epopeja. Takva je i moja pesma IGRA, njerotičnija pesma u zbirci.

IGRA

Vetar se igra

haljinom mlade žene.

Ljubavna pesma.

Nije lako napisati ljubavnu pesmu. Suviše su intimne pa samim tim želim da ostanu samo moje. Ali kada se motiv uporno javlja i danima zaokuplja moje misli ne preostaje mi ništa drugo nego da nađem prave reči koje će se složiti u skladnu celinu.

PESMA MOJOJ DUŠI

Napiši pesmu samo za mene

danima me moja duša moli

hajde, šta je to za tebe

moje srce ljubavne pesme voli.

Napisala sam pesmu svojoj duši

o životu, o radosti, o sreći i o bolu

o smehu dece, o ljubavi sto me u grlu guši

i o mirisu tek pečenog hleba na stolu.

Pisala sam još o jednim očima

što me gledaju nežno i milo

o toplom dlanu što me miluje

o srcu što čuva sve što je među nama bilo.

Duša se smeši dok čita drhti joj glas

gleda reči što kao ptice u nebo lete

tamo zastanu i kao da čekaju spas

da dođe neko da ih u svoje srce uplete.

Ostaće zauvek među oblacima belim

da svedoče o ljubavi tvojoj

vidiš da kada se voli srcem celim

ljubav se u večnost zapiše olovkom mojom.

Ljubav donosi i snažnu bol koja prati svaki gubitak drage osobe. Najjača bol je posle smrti dragih ljudi, jer tada shvatimo da je taj gubitak konačan, da ništa više ne možemo da promenimo i da nema popravnih ispita. Prva misao je negiranje, ne želimo da se pomirimo sa gubitkom i ne prihvatamo događaj. Mora proći dosta vremena i moramo proći kroz sve faze žalosti dok ne prihvatimo gubitak.

NE TUGUJEM

Magle su isplele mrežu oko mene.

Ne tugujem.

Vreme me je okovalo u okove svoje.

Ne tugujem.

Ptice su ućutale i skamenile se u letu.

Ne tugujem.

Nežne latice ruža drhte na hladnom vetru .

Ne tugujem.

Poslednji nemi pozdrav na ovom svetu.

Ne tugujem.

Znam srešćemo se u večitom svetlu.

Ne tugujem.

PROMOCIJA MOJE PESNIČKE ZBIRKE "KAMENČIĆI U MOZAIKU" I DEO

ZAŠTO BAŠ NASLOV KAMENČIĆI U MOZAIKU

Mozaici su me oduvek fascinirali. Na putovanjima sam sate i sate provodila u starim crkvama i ostacima antičkih palata i gledala mozaike. U Grčkoj sam se divila mozaicima u drevnim hramovima na kojima su prikazani likovi iz antičkih mitova. Gledala sam stare mozaike u Akvileji, u Italiji i one prekrasne, novijeg datuma, iz crkve svetog Đorđa na Oplencu zadužbini kralja Petra prvog Karađorđevića, u 15.000 nijansi boja. Ali najveće otkriće za mene, bili su mozaici iz starohrišćanskih crkava u Makedoniji. Bila sam u Herakleji, kod Bitole, starom antičkom gradu koji je osnovan u vreme makedonskog kralje Filipa II. Od nekadašnje Herakleje ostale su ruševine Velike bazilike, Episkopske palate i Bazilike kod groblja. Podovi su pokriveni mozaicima na kojima su prikazane ptice, drveće, grmlje, što je simbolički prikaz zemaljskog raja. I na Ohridu, na Plaošniku, videla sam stare hrišćanske bazilike sa dobro očuvanim mozaicima. Najmpresivni su bili oni u krstionici, gde se nalaze jedinstveni motivi sa lavovima i zmijama, dok je u samoj krstionici u mozaiku prikazan sveti rajski izvor sa kojeg paunovi i rajske ptice piju vodu. Na podu Velike bazilike mozaik nije očuvan na celoj površini pa se vide prvobitni crteži umetnika koji su služili kao šema po kojoj se radio mozaik. Stajala sam na galeriji i sa visine gledala ptice i ribe, i odjednom sam u mislima videla umetnike koji su po unapred nacrtanoj šemi slagali kamenčiće raznih oblika, boja i veličine. Mogla sam da zamislim njihovo oduševljenje kada su pred njihovim očima počele da se pojavljuju predivne slike mitskih ptica, životinja i rajskog cveća. Tada sam shvatila da je u mozaicima skrivena posebna lepota, i da su najlepši kada se gledaju izdaleka. Takav je i život. Sastavljen je iz događaja koji se kao kamenčići u mozaiku slažu u sliku koju vidimo tek kada se zagledamo u prošlost, kada shvatimo da su događaji bili uzročno posledično povezani i složeni po nekoj šemi koju u celosti nismo mi nacrtali i tada se zapitamo: ko je nacrtao šemu za mozaike naših života.

Možda se odgovor na to pitanje krije u pesmi »Reč« koja je sastavljena od slova i čini mali mozaik koji određuje moje pesme, da bi sve zajedno mogle da se uklope u zbirku pesama »Kamenčići u mozaiku«.

REČ

Na početku beše reč i bi od Boga

snažna kao grom i nežna kao cvet.

Pozva bog pesnika glasnika svoga

ti si gospodar reči mudro ih šalji u svet.

Piši pesme o sreći i da neko uvek nekog voli

neka padaju na dušu kao na zemlju majske kiše,

piši o vremenu što srce leči i odnosi sve boli

da postoji nada i kad nemaju nikog više.

Ali pazi, reč može biti ubojitija od mača

izgovorena neće ti se vratiti nikada

budi oprezan, jer ko se mača laća

ničem dobrom ne može da se nada.

Ova pesma je na neki način moto moje zbirke, a LJUBAV, VERA I NADA, moje pesničko trojstvo. Da li je to osnova za šemu mozaika mog života? Ja verujem da jeste.