 |
| Slika: Ana Vidmar, mag.lik.um. |
Zemlja
tutnji, nebo grmi, svet se ruši
krik
srca se gubi u tresku zatvorenih vrata
zaglušujuća
tišina vrišti, reč teška ljubav guši
zamiru
poslednji otkucaji nevidljivog sata.
Ne
daj se srce.
Šapuće
nada.
Duša
se grči pod udarcima bola
stežu
je magle tuge, padaju hladne, crne
kiše
gasi
se bledi zračak sveće na kraju stola
mrak
je, nestajanje, zaborav, nema ničeg
više.
Ne
daj se dušo.
Šapuće
nada.
Iz
vremena, kao zlatne pčele, izranjaju misli nove
sa
dalekih polja donose lekoviti med
oblaci
visoko na nebu slikaju ružičaste
snove
sunce
procveta kao predivan rajski cvet.
Dobar
dan svete.
Smeši
se nada.
Iz
moje zbirke „Kamenčići u mozaiku“.
Ni komentarjev:
Objavite komentar