 |
|
Štiri
zrcala, akril na platnu, 80 ×100 cm, februar 2014.
|
NAPIŠI MI SLIKU
Samostalna izložba slika ANE VIDMAR u Sečnju,
10.8.2014.
Poštovani domaćini, poštovani organizatori kulturne manifestacije „Sija
knjga majke Angeline“, dame i gospodo. Čast mi je što mogu da govorim na ovoj značajnoj i tradicionalnoj kulturnoj
manifestaciji povodom izložbe slika Ane Vidmar „Glasovi i boje“, vama
istaknutim umetnicima književnicima i slikarima.
Kao književnica, mogu da kažem da Anu i mene vezuje ljubav prema pismu,
odnosno slovima. Ana od njih stvara slike, a ja reči i tako se kao umetnice
izražavamo svaka na svom području. A sve je počelo veoma davno.
Kada je Prometej ukrao Zevsu vatru, ukrao mu je još neke druge stvari, i
dao je ljudima, Zevs se naljutio i okrutno ga kaznio. Ali Zevs se nije naljutio
zbog vatre, i sam je slao munje i gromove na zemlju i tako izazivao požare,
naljutio se što mu je Prometej ukrao pismo i što je ljude naučio da čitaju i da
pišu. Shvatio je da je to bio način da mu se ljudi približe i postanu besmrti.
Kada je čovek naučio da čita i da priše, postao je svestan sebe kao pojedinca,
a i kao dela kolektiva. Mogao je da zapiše svoju istoriju, istoriju svoje
porodice i svoga naroda. Niko mu više ništa nije mogao.
Kasnije su veliki kraljevi, carevi i svi značajniji ljudi shvatili da je
njihova veličina vremenski ograničena, ako nije negde zapisana. Imali su
dvorske pisare koji su o njima pisali na raznim jezicima i različitim pismima.
Tada je pisanje bilo privilegija i dostupno samo izabranima. Pisari, skriptori
su negovali svoje umeće i dovodili ga do savršenstva. Ana je prepoznala njihovu
ljubav prema lepoti pisma i počela da se bavi kaligrafijom. Očarala ju je Gotica,
to oštro pismo ravno kao trougao, Karolina veoma čitljiva, Romansko pismo. Bila
je zadivljena veštinom starih pisara i ljubavlju i pažnjom sa kojom su
prepisivali svete knjige i ukrašavali inicijale skupocenim bojama i zlatom. Spoznala
je da su se sa svakom prepisanom knjigom razorkrivale tajne. Svet je sve više
pripadao ljudima.
Ana je ulazila u tajne evropske kaligrafije. Otkrivala je i veštinu
arapskih i kineskih kaligrafa mada nije znala o čemu pišu, jer nije razumela njihov
jezik. Hijeroglifi, klinasto, arapsko i kinesko pismo su za nju bile prelepe slike
veštih slikara pune skrivenih poruka koje je ona mogla da tumači na svoj način
i da im dodaje sadržaje koje je sama želela. Tada se često pitala šta je
važnije, originalnost ili tehnička savršenost. Vremenom je spoznala da je važno
i jedno i drugo. Odlučila je da svom umeću da novu dimenziju, upisala se na
Arthouse-College of Visual Arts, i postala slikarka. Tako su nastale ove slike.
Ana još uvek proučava pisma. Svoje glavne likove, kaligrafska slova, oblači
u predivne boje i od njih gradi fantastične prizore. Njene slike imaju i zvuk,
glasove slova iz kojih su satkane, što joj omogućava da preko njih komunicira
sa nama. Priča nam priče, recituje pesme i otkriva svoje misli i osećanja. Bojama
nam razotkriva svoj intimni svet, ružičastom - nežan i romantičan, crvenom –
svet ljubavi, a plavom – uzvišen misaoni svet. Ali što je veoma važno, nudi nam
slobodu da sami na njenim slikama prepoznajemo svoje priče, svoje pesme, svoje
misli i svoja osećanja. Tako neko na jednoj od Aninih slika prepoznaje sobu
svog detinjstva i vraća se u te srećne dane. Ana je i muzički obrazovana, sa
šest godina pošla je muzičku školu gde je svirala klavir, pa ja u njenim
slikama čujem muziku. Gledajući njenu plavu sliku, „Pišem tvoje ime“, čujem
Vagnera i vidim ples Valkira i uzburkane vode Rena na čijem dnu leži Rensko
zlato gde je sakriven prsten Nibelunga.
Verujem da će svako od vas, poštovani posetioci, u Aninim slikama pronaći
nešto što će ga podstetiti na neki događaj, da će čuti stihove neke od svojih
omiljenih pesama ili da će se diviti ovim prelepim bojama.
Ni komentarjev:
Objavite komentar