ANGELI - ANĐELI

Beli anđeo, manastir Mileševa, Srbija

Nekoč so angeli hodili po zemlji, družili so se z ljudmi, jim pomagali in svetovali. Tako je ukazal Veliki Ustvarjalec. Njegovi služabniki na zemlji pa so bili jezni, ker zaradi angelov niso bili dovolj močni in vplivni, zato so jih zaprli v cerkev. Ljudje so bili nezadovoljni, želeli so svoje angele nazaj.  

-          Pridite v cerkev, tam so, lahko jih vidite in se z njimi pogovarjate, so rekli božji služabniki.

Ljudje so odšli v cerkev. Z visokih zidov in prekrasnih fresk, so jih molče gledale podobe, nekatere z blagim nasmeškom na ustnicah, nekaterim pa je bilo nerodno in so svoje zamišljene poglede upirali visoko v svod cerkve, kjer je kraljeval Veliki Sin. Ljudje so prosili za to in ono, vendar je v cerkvi vladala popolna tišina.

-          Hočemo nazaj svoje angele, so se uprli nekega dne, v cerkvi so samo lepe podobe, ki nam nič ne pomagajo.

-          To je zato, ker živite v grehu. Morate plačati, da bi mi v vašem imenu prosili Velikega Sina, da bi vam odpustil.

Nekateri so plačali in še vedno plačujejo, drugi svoje grehe nosijo s seboj in iščejo priložnost, da bi jih lahko popravili. Težko jim je živeti s tem bremenom, vendar so zadovoljni, saj so spoznali, da je v njih notranja moč in mislijo, da so se pregnani angeli naselili v njihove duše in jih vodijo. Živijo s svojo vestjo, kakor sami imenujejo angele, pomirjeni s seboj in z vsemi okrog sebe.

Oktober 2008.

Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«

***

Nekada su anđeli hodali po zemlji, družili su se sa ljudima, pomagali im i savetovali ih. Tako je naredio Veliki Stvoritelj. Njegove sluge na zemlji su se ljutile, jer zbog anđela nisu bili dovoljno moćni i uticajni, zato su ih zatvorili u crkve. Ljudi su bili nezadovoljni, želeli su svoje anđele nazad.

-          Dođite u crkvu, tamo su, možete da ih vidite i da sa njima razgovarate, rekle su božje sluge.

Ljudi su otišli u crkvu. Sa visokih zidova i prelepih fresaka, ćutke su ih gledale likovi, neki sa blagim smeškom na licu, nekima je bilo nelagodno pa su svoje zamišljene poglede upirali visoko u svod crkve, gde je carovao Veliki Sin. Ljudi su ih molili za pomoć, ali u crkvi je vladala tišina.

-          Hoćemo nazad svoje anđele, pobunili su se, u crkvi su samo njihovi likovi koji ne mogu da nam pomognu.

-          To je zato, jer živite u grehu, morate da platite da mi u vaše ime molimo Velikog Sina da vam oprosti.

Neki su platili i još uvek plaćaju, drugi svoje grehe nose sami i traže načine kako da ih okaju. Teško žive sa tim teretom, ali su zadovoljni, jer su spoznali da imaju unutrašnju snagu i misle da su se prognani anđeli naselili u njihove duše i da ih vode. Žive sa svojom savešću, kako zovu anđele, pomireni sa sobom i sa svima izvan sebe.

Oktobar 2008.

Iz moje zbirke »Velike teme i ja«

PESMA LJUBAVI I NADE

Autorka ilustracije: Senka Vlahović Filipov

PESMA LJUBAVI I NADE

ZEMLJA TUTNJI, NEBO GRMI, SVET SE RUŠI

KRIK SRCA SE GUBI U TRESKU ZATVORENIH VRATA

ZAGLUŠUJUĆA TIŠINA VRIŠTI, REČ TEŠKA LJUBAV UGUŠI

ZAMIRU POSLEDNJI OTKUCAJI NEVIDLJIVOG SATA.

NE DAJ SE SRCE.

ŠAPUĆE NADA.

DUŠA SE GRČI POD UDARCIMA BOLA

STEŽU JE MAGLE TUGE, PADAJU HLADNE, CRNE KIŠE

GASI SE BLEDI ZRAČAK SVEĆE NA KRAJU STOLA

MRAK JE, NESTAJANJE, ZABORAV, NEMA NIČEG VIŠE.

NE DAJ SE DUŠO.

ŠAPUĆE NADA.

IZ VREMENA, KAO ZLATNE PČELE, IZRANJAJU MISLI NOVE

SA DALEKIH POLJA DONOSE LEKOVITI MED

OBLACI VISOKO NA NEBU SLIKAJU RUŽIČASTE SNOVE

SUNCE PROCVETA KAO PREDIVAN RAJSKI CVET.

DOBAR DAN SVETE.

SMEŠI SE NADA.

Pesma je napisana za književnu manifestaciju „Sija knjiga majke Angeline“ u Sečnju 2014.

NAPIŠI MI SLIKU

Štiri zrcala, akril na platnu, 80 ×100 cm, februar 2014.

vir: http://lepopisana.blogspot.com

NAPIŠI MI SLIKU

Samostalna izložba slika ANE VIDMAR u Sečnju, 10.8.2014.

Poštovani domaćini, poštovani organizatori kulturne manifestacije „Sija knjga majke Angeline“, dame i gospodo. Čast mi je što mogu da govorim na ovoj značajnoj i tradicionalnoj kulturnoj manifestaciji povodom izložbe slika Ane Vidmar „Glasovi i boje“, vama istaknutim umetnicima književnicima i slikarima.

Kao književnica, mogu da kažem da Anu i mene vezuje ljubav prema pismu, odnosno slovima. Ana od njih stvara slike, a ja reči i tako se kao umetnice izražavamo svaka na svom području. A sve je počelo veoma davno.

Kada je Prometej ukrao Zevsu vatru, ukrao mu je još neke druge stvari, i dao je ljudima, Zevs se naljutio i okrutno ga kaznio. Ali Zevs se nije naljutio zbog vatre, i sam je slao munje i gromove na zemlju i tako izazivao požare, naljutio se što mu je Prometej ukrao pismo i što je ljude naučio da čitaju i da pišu. Shvatio je da je to bio način da mu se ljudi približe i postanu besmrti. Kada je čovek naučio da čita i da priše, postao je svestan sebe kao pojedinca, a i kao dela kolektiva. Mogao je da zapiše svoju istoriju, istoriju svoje porodice i svoga naroda. Niko mu više ništa nije mogao.

Kasnije su veliki kraljevi, carevi i svi značajniji ljudi shvatili da je njihova veličina vremenski ograničena, ako nije negde zapisana. Imali su dvorske pisare koji su o njima pisali na raznim jezicima i različitim pismima. Tada je pisanje bilo privilegija i dostupno samo izabranima. Pisari, skriptori su negovali svoje umeće i dovodili ga do savršenstva. Ana je prepoznala njihovu ljubav prema lepoti pisma i počela da se bavi kaligrafijom. Očarala ju je Gotica, to oštro pismo ravno kao trougao, Karolina veoma čitljiva, Romansko pismo. Bila je zadivljena veštinom starih pisara i ljubavlju i pažnjom sa kojom su prepisivali svete knjige i ukrašavali inicijale skupocenim bojama i zlatom. Spoznala je da su se sa svakom prepisanom knjigom razorkrivale tajne. Svet je sve više pripadao ljudima.

Ana je ulazila u tajne evropske kaligrafije. Otkrivala je i veštinu arapskih i kineskih kaligrafa mada nije znala o čemu pišu, jer nije razumela njihov jezik. Hijeroglifi, klinasto, arapsko i kinesko pismo su za nju bile prelepe slike veštih slikara pune skrivenih poruka koje je ona mogla da tumači na svoj način i da im dodaje sadržaje koje je sama želela. Tada se često pitala šta je važnije, originalnost ili tehnička savršenost. Vremenom je spoznala da je važno i jedno i drugo. Odlučila je da svom umeću da novu dimenziju, upisala se na Arthouse-College of Visual Arts, i postala slikarka. Tako su nastale ove slike.

Ana još uvek proučava pisma. Svoje glavne likove, kaligrafska slova, oblači u predivne boje i od njih gradi fantastične prizore. Njene slike imaju i zvuk, glasove slova iz kojih su satkane, što joj omogućava da preko njih komunicira sa nama. Priča nam priče, recituje pesme i otkriva svoje misli i osećanja. Bojama nam razotkriva svoj intimni svet, ružičastom - nežan i romantičan, crvenom – svet ljubavi, a plavom – uzvišen misaoni svet. Ali što je veoma važno, nudi nam slobodu da sami na njenim slikama prepoznajemo svoje priče, svoje pesme, svoje misli i svoja osećanja. Tako neko na jednoj od Aninih slika prepoznaje sobu svog detinjstva i vraća se u te srećne dane. Ana je i muzički obrazovana, sa šest godina pošla je muzičku školu gde je svirala klavir, pa ja u njenim slikama čujem muziku. Gledajući njenu plavu sliku, „Pišem tvoje ime“, čujem Vagnera i vidim ples Valkira i uzburkane vode Rena na čijem dnu leži Rensko zlato gde je sakriven prsten Nibelunga.

Verujem da će svako od vas, poštovani posetioci, u Aninim slikama pronaći nešto što će ga podstetiti na neki događaj, da će čuti stihove neke od svojih omiljenih pesama ili da će se diviti ovim prelepim bojama.

Prof. Ljubica Verbič, književnica