O ŽALOSTI

Vse ločitve povzročajo žalost. Najbolj v primeru smrti, ko je vse dokončno in ni »popravnega izpita«. Vedno pa ostane nekaj nedorečenega, nekaj, česar nismo ali nekaj, kar bi lahko bolje naredili. Takrat smo žalostni in se smilimo sami sebi.

Ko razmišljamo o svojih preteklih dejanjih iščemo opravičila, obsojamo se in mislilo, da bomo z eno žalostjo ublažili drugo, večjo žalost. Pa ni tako. Samo čas ublaži žalost in ko se naučimo odpustiti sebi, nastopi olajšanje. Gremo na pokopališče in se z ljubeznijo spominjamo prednikov. O njih pripovedujemo lepe in zanimive zgodbe, saj je bolečina iz naše duše izbrisala vse zamere in nesporazume. 

Žalost nas oplemeniti.

November 2006.

Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«

***

Svi rastanci izazivaju žalost. Najveća žalost nas obuzme kada umre neko ko nam je bio blizak. Smrt je konačna, nema »popravnog ispita«, a uvek ostane nešto nedorečeno, nešto što nismo ili nešto što smo mogli bolje uraditi. Tužni smo zbog gubitka, a i sažaljevamo sami sebe.

Kada razmišljamo o svom odnosu prema ljudima koji su nas napustili tražimo opravdanja, osuđujemo sami sebe i mučimo se misleći da ćemo jednom žalošću ublažiti drugu, veću žalost. Pa nije tako. Samo vreme može da ublaži žalost i kada naučimo da oprostimo sebi nastupi olakšanje. Idemo na groblje i sećamo se sa ljubavlju svojih predaka. O njima pričamo samo lepe i zanimljive priče jer je bol iz naše duše izbrisao sve nesporazume. 

Žalost u nama budi plemenita osećanja.

Novembar 2006.

Iz moje zbirke »Velike teme i ja«