9. oktobra u
18 časova u OŠ "Dr Đorđe Joanović" u Novom Miloševu, održana je
Promocija moje druge knjige "Priče
iz limene kutije" u izdanju Banatskog kulturnog centra. O knjizi
su, pored mene, govorili i Vladimir Mirkov, profesor razredne nastave i
bibliotekar i Senka Vlahović Filipov, za Banatski kulturni centar.
Odlomak iz recenzije Vladimira Mirkova.
Dragi
prijatelji, ljubitelji knjige, poštovaoci lepe književnosti, želeo bih vašoj
pažnji da preporučim novu knjigu književnice Ljubice Verbič koja nosi naziv
„Priče iz limene kutije“.
Čitalac,
uzevši u ruke, ovu veoma estetski i grafički dobro opremljenu knjigu može
uočiti nekoliko zanimljivih isprepletenih slika-detalja koji svojim koloritom
dočaravaju jedno iživljeno detinjstvo. Na koricama ove knjige dominira slika
limene kutije koja ima krila anđela. Ona nas vraća u period koji je nekada bio
vezan za čitave generacije dece koja su odrastala uz mirise i ukuse začina koji
su se odlagali u tim kutijama. To je period posleratnih generacija 50-tih,
60-tih 70-tih i delom 80-tih godina, kada te limene kutije odlaze u prošlost
odbačene da kupe prašinu na nekim policama i tavanima, jer počinje nova era,
era plastike, koja potire taj duh trajnosti i sve postaje privremeno i
prolazno. Sledeći motiv je sunce i beli oblaci koji predstavljaju jedan
blistavi i bezbrižni deo života – detinjstvo; tu je i motiv ravnice i rakršće
poljskih puteva koji vode pisca u dalji život koji je pun neizvesnosti; motivi
voćnjaka i kanalske trske koje su joj razvijali maštu i avanturistički duh...
Vladimir Mirkov
Odlomak iz
priče „Rad je vrlina“.
...Posle
izvesnog vremena, kada nas je umirio, učitelj je počeo da priča.
-
Pre mnogo stotina
milijona godina, zemlja je bila užarena. Na zemlji ništa nije postojalo.
Učitelj je
pričao o razvoju zemlje, o prvim živim bićima, a mi smo malo slušali, malo
gledali kroz prozor, došaptavali se ili mislili neke svoje misli. Prenuli smo
se tek pred kraj časa kada je učitelj rekao „ ... i tako je upornim radom, kroz dugi niz godina od
majmuna postao čovek“. Odjednom smo svi počeli da govorimo u glas. Bili smo
zbunjeni i bilo nam je neprijatno. Neko iza mene se nasmejao, u poslednjoj
klupi dečaci su imitirali majmune, a ja sam bila zabrinuta....
...Tog dana
sam otišla pravo kući i potražila mamu...
-
Kako je bilo u školi?
-
Učitelj kaže da
smo postali od majmuna, prešla sam odmah na problem koji me je mučio.
Mama je
htela da se nasmeje, ali kada je videla moje zabrinuto lice uozbiljila se, malo
razmislila i polako rekla.
-
Za vašeg učitelja ne znam, ako on tako
kaže, ne marim, što se nas tiče znam da nismo. Bože dragi, e baš svašta.
...Videla
sam da od nje neću saznati ništa više zato sam otišla da potražim tatu. On je
vredan, stalno nešto radi, on će znati. Tata je bio u radionici i čistio ramove
za pčele.
-
Već si se vratila
iz škole, rekao je ne prekidajući posao.
-
Tata, učitelj kaže
da smo postali od majmuna.
-
I šta još kaže?
-
Da je čovekoliki
majmun dugi niz godina radio i teškim radom postao čovek.
Tatino lice
se ozarilo, činilo mi se da je tu temu jedva dočekao. Stalno nam je govorio, da
moramo biti vredni, da moramo raditi i da se ne smemo dosađivati, jer zbog
dosade nastaju mnoge nesreće.
-
Vaš učitelj je u
pravu. Veoma je važno da ljudi rade, tako uče i usavršavaju se. Samo kroz rad
se stiču razna znanja i spretnosti. Kada neki posao radimo duže vremena mi ga
usavršimo in onda nam je lakše. Pogledaj našu porodicu. Svi imamo svoj posao i
moramo da ga uradimo da bismo živeli lepo i mirno. Mama brine o kući, ja pravim
hleb, a vi idete u školu i učite. To je vaš osnovni posao. Svet se neprestano
razvija i ljudi moraju da prate taj razvoj ako ne žele da nazaduju.
Sada sam
bila još zabrinutija.
-
Da li se može
dogoditi i obatno, možemo li postati majmuni, ako ne radimo?
-
Naravno, evo
pogledaj, ako ne budeš učila sve tvoje drugarice će znati više od tebe. One će
napredovati, a ti ćeš i ono što si već znala vremenom zaboraviti i nazadovaćeš.
One će te izbegavati jer neće moći sa tobom da
razgovaraju, nećeš ih razumeti.
Jako sam se
zabrinula i uplašila... Učila sam još više, čitala sam mnogo, čak i knjige koje
nisu bile obavezne, a svojim svakodnevnim poslovima dodala sam još skupljanje
šljiva i jabuka, posao koji nisam volela.
Jedan naš
komšija je bio jako lenj, tako se o njemu pričalo. Sada kada su me naučili da
lenji ljudi nazaduju i da mogu da se pretvore u majmune, počela sam da ga
posmatram. Posmatrala sam ga nekoliko dana i pošto nije bilo nikakvih promena,
prestala sam da razmišljam o njemu. Imala sam mnogo drugog posla.
Došla je
zima. Jednoga dana mama se vratila iz prodavnice i rekla kako se naš komšija
ozbiljno razboleo. Počelo je, pomislila sam, sada će se pretvoriti u majmuna,
samo mi je još ostalo da čekam. Zima je bila duga i hladna, pa komšiju nisam
videla sve do proleća. Kada sam ga posle dužeg vremena srela na ulici, od
iznenađenja sam zaboravila da ga pozdravim. Komšija je bio isti kao pre, ništa
se nije promenio.
-
Kako to da se
komšija nije pretvorio u majmuna, pitala sam mamu.
Začuđeno me
je gledala, a onda sam se setila da ona nikad nije ni verovala da su ljudi
postali od majmuna. Otišla sam kod tate i postavila mu isto pitanje. Tata
je bio ozbiljan.
-
Promenio se, kako
da ne. Vidiš da se razlikuje od svih u našoj ulici i niko se sa njim ne druži...
Bio je ljut. Znaš ta promena se ne dešava preko noći. On je već nazadovao, ali
mora proći mnogo stotina milijona godina i mnogo generacija koje nazaduju, da
bi se to videlo...
