STRELA - GROM

Drevo, risba, Ana Vidmar, 2012.

vir: http://lepopisana.blogspot.com

Ko se nam zgodi nekaj nepričakovanega ali neprijetnega rečemo, da nas je »zadelo kot strela z jasnega«. Pa ni vedno tako. V večini primerov so še pred dogodkom obstajala znamenja, ki jih nismo videli ali nismo želeli videti. Obstajala je dolga tišina, nedokončani stavki, tabu teme in vse manj časa za pogovor. Vztrajno smo si zatiskali oči, iskali pojasnila za občutke, ki so nas vedno varali in strahopetno pričakovali, da se bo situacija umirila in minila ter upali, da bo potem vse po starem.

Ko nas je končno novica »zadela kot strela z jasnega« nismo vedeli, kako bi se z njo spopadli. Dogodek smo zanikali, jezili smo se, predvsem nase, dokler nas žalost ni popolnoma ohromila. Ljudje pa smo, kljub vsemu bojevniki, v vseh nas obstaja močan nagon po samoohranitvi, ponos pa nam ne dovoli kazati vso prizadetost in bolečino. Skrivamo jo in se sramujemo svoje šibkosti, pritajimo se in v osami zdravimo dušo. V času osamljenosti pa racionaliziramo dogodek in svoje občutke, ki so nam dragoceni kot izkušnja in obramba, da se nam kaj podobnega ne bo nikoli več ponovilo.

Vsaka izkušnja nam pusti bolj ali manj bolečo sled.

September 2007.

Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«

***

Kada nas nešto neočekivano ili neprijatno iznenadi kažemo da nas je „pogodilo kao grom iz vedrog neba“. To nije uvek tačno. U većini slučajeva, još pre događaja, postojali su znaci koje nismo videli ili nismo želeli da vidimo. Postojala je duga tišina, nezavršene rečenice, tabu teme, a vremena za razgovore je bilo sve manje. Uporno smo zatvarali oči, tražeći objašnjenja u raznim slučajnostima, u osećajima koji su nas uvek varala, kukavički očekujući da se situacija smiri i neprijatnosti prođu i nadali se da će posle toga sve biti po starom.

Kada nas je najzad vest „pogodila kao grom iz vedrog neba“, nismo znali kako da se sa njom suočimo. Događaj smo negirali, ljutili smo se, pre svega na sebe, dok nas žalost nije paralizovala. Ali kroz život smo naučili da se borimo. Svi imamo jak nagon opstanka, a ponos nam ne dozvoljava da pokažemo kako smo duboko povređeni. Povlačimo se pred svetom i stidimo se svoje slabosti, pritajimo se i u samoći vidamo svoje rane. Tada racionalizujemo događaj i svoja osećanja, koji nam postaju dragocena kao iskustvo i odbrana da nam se nešto slično više ne bi ponovilo.

Svako iskustvo ostavi za sobom više ili manje bolan trag. 

September 2007.  

Iz moje zbirke »Velike teme i ja«