TAMO GDE ANĐELI SPAVAJU

 

Negde iznad oblaka gde anđeli spavaju

pokriveni mekom belinom svojih krila

tamo gde se san i java teško razdvajaju

znam da je nekada davno moja duša bila.

Jednoga dana u kapljici nebeske suze

obojena zlatom prvog sunčevog zračka

kada su na nebu zaspale božanske Muze

spustila se nežno na cvet žutog maslačka.

Našla se u vrtu gde su grlice živu vodu pile

u zemlji gde po cveću tiho biserna kiša pada

od iskušenja i zla štitile su je tri dobre vile

predivne brižne sestre Ljubav, Vera i Nada.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

 

VAŠA BAŠTA

U vašoj bašti ruže cvetaju i zuje pčele

miris jasmina visoko u nebo se diže

kao nekada ptice pevaju pesme vesele

korake vaše tamo čujemo mnogo bliže.

Nad vašom baštom još oblaci plove

sunce na zalasku boji ih sivo i zlatno

grlica nežno svoju ljubav uporno zove

ništa ne zaustavlja starog sata klatno.

Ali vi to već dugo dobro osećate i znate

gledate tu lepotu dole spod šarene duge

iz večnosti na sve drugi pogled imate

negde između blagog spokoja i tihe tuge.

 

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

 

ČEBELE - PČELE

 

Veliki Pisatelj v prostem času goji čebele. Ure in ure sedi in jih gleda kako letijo s cveta na cvet, nabirajo med, hranijo svoje mlade, čistijo panje in ljubeče skrbijo za svojo družino. Ko jih tako gleda ga preplavi žalost, ker ljudje, njegova najvišja kreacija, nimajo takih vrlin. Zato jim pogosto piše. Napisal jim je že Veliko knjigo nad knjigami misleč, da bo zadostovala, vendar ni. Iz te knjige so se nekateri učili pravičnosti in ljubezni, drugi pa so v njegovem imenu ubijali. Zato piše nove knjige, pojasnjuje, razlaga, zahteva. Ne pomaga prav dosti.

Nekega dne, ko je kot po navadi gledal čebele, se mu je posvetilo. Napaka ni bila v knjigah, temveč v ljudeh, kajti videl je, da z istega cveta čebela nabira med, pajek pa strup.

Iz moje zbirke«Velike teme in jaz«.

***

Veliki Pisac u slobodno vrema gaji pčele. Sate i sate sedi ispred košnica i gleda kako lete sa cveta na cvet, sakupljaju med, hrane svoj podmladak, čiste košnice i sa ljubavlju brinu o svojoj porodici. Dok ih tako gleda, preplavi ga žalost, jer ljudi, njegova najviša kreacija, nemaju takve vrline. Zato im često piše. Napisao im je već Veliku knjigu nad knjigama misleći da će im biti dovoljna, ali nije bila. Iz te knjige neki su učili o o pravednosti i ljubavi, dok su drugi u njegovo ime ubijali. Zato piše nove knjige uči ih, objašnjava i zahteva. Ne pomaže mnogo.

Jednoga dana, dok je kao obično gledao pčele, shvatio je. Nije bila greška u knjigama nego u ljudima, jer je video da iz istog cveta pčela sakuplja med, a pauk otrov.

Iz moje zbirke«Velike teme i ja«.

SREČA - SREĆA

 

Frogman 3, suhi pastel, Ana Vidmar, 2012.

vir: http://lepopisana.blogspot.com

Ne vemo kaj bo jutri, zato nihče z gotovostjo ne more reči, da je srečen.

Ko razmišljamo, se zavemo, da sreča ni trajno stanje. Sreča so trenutki, ki jih doživimo posamično. Ti trenutki živijo v nas, o njih razmišljamo in jih podoživljamo. Tako ustvarjamo občutke sreče.

Sreča je stanje duha.

Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«

***

Ne znamo šta će biti sutra zato niko, sa sigurnošću, ne može da kaže da je srećan.

Dok tako razmišljamo postajemo svesni da sreća nije trajno stanje, da sreću čine trenutci, koje doživljavamo pojedinačno. Ti trenuci žive u nama, razmišljamo o njima i na taj način ih ponovo doživljavamo. Tako nastaju osećanja sreće.

Sreća je stanje duha.

Iz moje zbirke »Velike teme i ja«

 

JEDNOG LEPOG DANA

 Kad umrem, jednog lepog dana

moje telo će se u lipu pretvoriti

mirisnu, lekovitu sa stotinu grana

leti će se hiljadu cvetova otvoriti.

Kad umrem, jednog lepog dana

moja duša će se pretvoriti u pčelu

koja će moći večnost da dosanja,

poveže juče i danas u pesmu smelu.

Jednoga dana kada lipa opet procveta

doleteće mala pčela pozlaćenih krila

ljubiće nežno lipu od cveta do cveta

to je harmonija kao što je nekad bila.

Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«

RAZMISLIMO

 

Danes je nekdo rekel, da ima take prijatelje, da sovražnikov sploh ne potrebuje.

Mislim, da vsi potrebujemo sovražnike. Oni nas navdihujejo, prisilijo nas, da razmišljamo, da se učimo in izpopolnjujemo, da bi jih lahko premagali ali se obranili pred njihovimi napadi. Pameten sovražnik sluti naš skriti potencial in ceni našo moč in znanje. Prav zaradi tega imamo včasih srečo, da svoje sovražnike spremenimo v iskrene in zveste prijatelje.

Pogosto govorimo o svojih prijateljih, zelo redko pa o svojih sovražnikih. Čeprav sovražnike potrebujemo v enaki meri kot potrebujemo prijatelje.

Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«

***

Danas je neko rekao da ima takve prijatelje, da mu neprijatelji nisu potrebni.

Mislim da su svima potrebni neprijatelji. Oni nas nadahnjuju, primoraju nas da razmišljamo, da učimo i da se usavršavamo da bi mogli da ih pobedimo, ili da se od njih odbranimo. Pametan neprijatelj sluti naš skriveni potencijal i ceni našu snagu i znanje. Baš zbog toga ponekad možemo svoje neprijatelje pretvoriti u iskrene i verne prijatelje.

Često pričamo o svojim prijateljima, a retko o svojim neprijateljima. A neprijatelji su nam potrebni isto kao i prijatelji.

Iz moje zbirke »Velike teme i ja«

POLETJE - LETO

Nebo nad mojim vrtom je visoko in modro z drobnimi belimi pikicami oblakov. Sonce se igra z njimi skrivalnice, vrt pa jim prilagaja svoje barve.

Poletno popoldne. Listje šumi suho in glasno.

Kdaj bo začelo deževati?

Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«.

***

Nebo iznad moje bašte je visoko i plavo posuto tačkicama belih oblaka. Sunce se sa njima igra žmurke, a bašta im se prilagođava i menja svoje boje.

Letnje popdne. Lišće šumi suvo i glasno.

Kada će pasti kiša?

Iz moje zbirke »Velike teme i ja«.