PANTA REI

NIŠTA NE MOŽE DA ZAUSTAVI VODU

TEČE SVOJIM TAJANSTVENIM PUTEVIMA

NE OBAZIRE SE NA ONE ŠTO MORAJU DA ODU

U PREDELE POZNATE SAMO VELIKIM UMOVIMA.

NIŠTA NE MOŽE DA POMERI SUNCE SA PUTA

OD ISTOKA PREMA ZAPADU U TOM KRUGU

NI PLANETE, NI METEOR ŠTO VASIONOM LUTA

NI PESME O LJUBAVI ŠTO STIŽU JEDNA DRUGU.

NIŠTA NE MOŽE DA ZAUSTAVI VREME

NI SAT KAD STANE NI SA CRKVE KAD ZAĆUTI ZVONO

NI DANI, NI GODINE NI MESEČEVE MENE

U VRTLOGU ZVEZDA SVE SE RAĐA PONOVO.

KAKO SMO MALI DOK IDEMO KROZ BESPUĆE

VREME MERIMO SAMO ZOROM ŠTO SVANE

DOK MESEC BLEDI VISOKO NA NEBU TIHO ŠAPUĆE

I KADA TE NE BUDE NEKO ĆE DA BROJI NOVE DANE.

Iz moje zbirke „Kamenčići u mozaiku“.

IZOBILJE

Veliki Ustvarjalec nam nagaja in se zabava. Dal nam je vsega v izobilju, vendar še ne ve ali je to dobro.

Dal nam je občutek, da smo sposobni izpeljati karkoli, mi pa ne vemo kaj je karkoli. Dal nam je občutek, da gospodarimo nad vsem, mi pa ne vemo kako postati gospodarji sami sebi. Dal nam je sredstva, tehnike, znanje in zavedanje, mi pa nismo zadovoljni, izgubljeni smo v lastnem izobilju. 

Ne razumemo ga in smo nanj jezni.

December 2011.

Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«

***

Veliki Stvoritelj se poigrava sa nama i pri tom se zabavlja. Dao nam je svega u izobilju, ali još uvek ne zna da li je to dobro.

Dao nam je osećaj da smo sposobni da uradimo sve što zaželimo, a mi ne znamo šta želimo. Dao nam je mogućnost da gospodarimo svim stvarima, a mi ne znamo kako da zagospodarimo sami sebi. Dao nam je sredstva, tehnike, znanje i svest, a mi još uvek nismo zadovoljni, izgubljeni smo u vlastitom izobilju. 

Ne razumemo i ljutimo se na njega.

Decembar 2011.

Iz moje zbirke »Velike teme i ja«

VIROZA

Zbolela sem. Imam visoko vročino, težko diham in kašljam. Pravijo, da je to viroza, hujša oblika enega od neštetih virusov. Verjetno je to res, vendar ne pomaga kaj dosti, če ti drugi govorijo, kako se ti slabo počutiš. Tiho sem, ker nimam moči, da bi se pogovarjala, kaj šele prepirala.

Pijem čaje in sirupe in ugotavljam, da se je v moja pljuča naselil eden mali mucek. Oglaša se z vsakim mojim vdihom in izdihom. Trudim se, da ne bi kašljala, poskušam se popolnoma umiriti in ga poslušam. Zaprem oči in slišim kako v mojih pljučih prede enakomerno in vztrajno.

December 2016.

Iz moje zbirke: »Velike teme in jaz«

***

Razbolela sam se. Imam visoku temperaturu, teško dišem i kašljem. Kažu da je to viroza, teži oblik, jednog od bezbroj virusa. Verovatno su u pravu, ali ne pomaže mnogo, kada mi drugi govore kako se ja loše osećam. Ćutim, jer nemam snage ni da govorim, a kamoli da se prepirem.

Pijem čajeve i sirupe i već sam sasvim sigurna da se u moja pluća uselio jedan mali mačkić. Javlja se sa svakim mojim udisajem i izdisajem. Trudim se da ne kašljem, pokušavam da se sasvim umirim i da ga slušam. Zatvorim oči i čujem kako u mojim plućima uporno prede.

Decembar 2016.

Iz moje zbirke: »Velike teme i ja«

KASNA JESEN

Fotografija: Marjan Vidmar

U GUSTOJ, LJUBIČASTOJ IZMAGLICI

JEDVA SE NAZIRU TAMNE SILUETE

NEJASNI LIKOVI U SVAKODNEVNICI

TIHO SE PRIBLIŽAVAJU KAO DA PRETE.

KIŠE JESENJE TEŠKE, HLADNE I CRNE

PADAJU NA DRVEĆE I NA HLADAN GRAD

NIGDE NI PTICA PREPLAŠENO DA PRNE

IZ CRNOG, MOKROG  ŽBUNA KAO NEKAD.

HLADNO JE. VLAGA SE UVLAČI U MOJU KOSU

PROĆIĆE, ŠAPUĆEM, DOĆI ĆE LETO PONOVO

REČI OSTAJU UHVAĆENE U NEMOM PRKOSU

DOK PADA MRAK GUST I TEŽAK KAO OLOVO.

Iz moje zbirke „Kamenčići u mozaiku“.

POHLEP - POHLEPA

Fotografija: Marjan Vidmar

Pismo indijanskega poglavarja Seattlea je ena med najlepšimi in najglobljimi misli o naravi, ki nas obkroža. "...Do matere zemlje in brata neba se beli človek vede kot do stvari, ki jih je mogoče kupiti, oropati, prodati kakor živino ali svetel nakit. Njegov pohlep bo uničil zemljo in pustil za seboj samo puščo.... "

Danes ljudje malo razmišljajo o splošnem dobru. Vse se deli na moje in tvoje. Tudi nam je zavladal pohlep.

Ali to pomeni, da je pravega življenja konec, in da se je začel boj za obstanek?

December 2014.

Iz moje zbirke „Velike teme in jaz“.

***

Pismo indijanskog poglavice Seattlea se ubraja medu najlepše i najdublje misli koje su ikada izrečene o prirodi koja nas okružuje. "...Prema majci zemlji i prema bratu nebu beli čovjek se odnosi kao prema stvarima koje se mogu kupiti, opljačkati i prodati poput stoke ili sjajnog nakita. Njegova pohlepa će uništiti zemlju i za sobom ostaviti samo pustoš..."

Danas malo razmišljaju o opštem dobru. Sve se deli na moje i tvoje. I nama je zavlada pohlepa.

Da li je to kraj mirnog života i da li je počela borba za opstanak?

Decembar 2014.

Iz moje zbirke „Velike teme i ja“.