KNJIŽEVNO VEČE U NOVOM MILOŠEVU

9. oktobra u 18 časova u OŠ "Dr Đorđe Joanović" u Novom Miloševu, održana je Promocija moje druge knjige "Priče iz limene kutije" u izdanju Banatskog kulturnog centra. O knjizi su, pored mene, govorili i Vladimir Mirkov, profesor razredne nastave i bibliotekar i Senka Vlahović Filipov, za Banatski kulturni centar.

Odlomak iz recenzije Vladimira Mirkova.

Dragi prijatelji, ljubitelji knjige, poštovaoci lepe književnosti, želeo bih vašoj pažnji da preporučim novu knjigu književnice Ljubice Verbič koja nosi naziv „Priče iz limene kutije“.

Čitalac, uzevši u ruke, ovu veoma estetski i grafički dobro opremljenu knjigu može uočiti nekoliko zanimljivih isprepletenih slika-detalja koji svojim koloritom dočaravaju jedno iživljeno detinjstvo. Na koricama ove knjige dominira slika limene kutije koja ima krila anđela. Ona nas vraća u period koji je nekada bio vezan za čitave generacije dece koja su odrastala uz mirise i ukuse začina koji su se odlagali u tim kutijama. To je period posleratnih generacija 50-tih, 60-tih 70-tih i delom 80-tih godina, kada te limene kutije odlaze u prošlost odbačene da kupe prašinu na nekim policama i tavanima, jer počinje nova era, era plastike, koja potire taj duh trajnosti i sve postaje privremeno i prolazno. Sledeći motiv je sunce i beli oblaci koji predstavljaju jedan blistavi i bezbrižni deo života – detinjstvo; tu je i motiv ravnice i rakršće poljskih puteva koji vode pisca u dalji život koji je pun neizvesnosti; motivi voćnjaka i kanalske trske koje su joj razvijali maštu i avanturistički duh...

Vladimir Mirkov

Odlomak iz priče „Rad je vrlina“.

...Posle izvesnog vremena, kada nas je umirio, učitelj je počeo da priča. 

-          Pre mnogo stotina milijona godina, zemlja je bila užarena. Na zemlji ništa nije postojalo.

Učitelj je pričao o razvoju zemlje, o prvim živim bićima, a mi smo malo slušali, malo gledali kroz prozor, došaptavali se ili mislili neke svoje misli. Prenuli smo se tek pred kraj časa kada je učitelj rekao „ ... i tako je  upornim radom, kroz dugi niz godina od majmuna postao čovek“. Odjednom smo svi počeli da govorimo u glas. Bili smo zbunjeni i bilo nam je neprijatno. Neko iza mene se nasmejao, u poslednjoj klupi dečaci su imitirali majmune, a ja sam bila zabrinuta....

...Tog dana sam otišla pravo kući i potražila mamu...

-          Kako je bilo u školi?

-          Učitelj kaže da smo postali od majmuna, prešla sam odmah na problem koji me je mučio.

Mama je htela da se nasmeje, ali kada je videla moje zabrinuto lice uozbiljila se, malo razmislila i polako rekla.

-          Za vašeg učitelja ne znam, ako on tako kaže, ne marim, što se nas tiče znam da nismo. Bože dragi, e baš svašta.

...Videla sam da od nje neću saznati ništa više zato sam otišla da potražim tatu. On je vredan, stalno nešto radi, on će znati. Tata je bio u radionici i čistio ramove za pčele.

-          Već si se vratila iz škole, rekao je ne prekidajući posao.

-          Tata, učitelj kaže da smo postali od majmuna.

-          I šta još kaže?

-          Da je čovekoliki majmun dugi niz godina radio i teškim radom postao čovek.

Tatino lice se ozarilo, činilo mi se da je tu temu jedva dočekao. Stalno nam je govorio, da moramo biti vredni, da moramo raditi i da se ne smemo dosađivati, jer zbog dosade nastaju mnoge nesreće.

-          Vaš učitelj je u pravu. Veoma je važno da ljudi rade, tako uče i usavršavaju se. Samo kroz rad se stiču razna znanja i spretnosti. Kada neki posao radimo duže vremena mi ga usavršimo in onda nam je lakše. Pogledaj našu porodicu. Svi imamo svoj posao i moramo da ga uradimo da bismo živeli lepo i mirno. Mama brine o kući, ja pravim hleb, a vi idete u školu i učite. To je vaš osnovni posao. Svet se neprestano razvija i ljudi moraju da prate taj razvoj ako ne žele da nazaduju.

Sada sam bila još zabrinutija.

-          Da li se može dogoditi i obatno, možemo li postati majmuni, ako ne radimo?

-          Naravno, evo pogledaj, ako ne budeš učila sve tvoje drugarice će znati više od tebe. One će napredovati, a ti ćeš i ono što si već znala vremenom zaboraviti i nazadovaćeš. One će te izbegavati jer neće moći sa tobom da  razgovaraju, nećeš ih razumeti.            

Jako sam se zabrinula i uplašila... Učila sam još više, čitala sam mnogo, čak i knjige koje nisu bile obavezne, a svojim svakodnevnim poslovima dodala sam još skupljanje šljiva i jabuka, posao koji nisam volela.

Jedan naš komšija je bio jako lenj, tako se o njemu pričalo. Sada kada su me naučili da lenji ljudi nazaduju i da mogu da se pretvore u majmune, počela sam da ga posmatram. Posmatrala sam ga nekoliko dana i pošto nije bilo nikakvih promena, prestala sam da razmišljam o njemu. Imala sam mnogo drugog posla. 

Došla je zima. Jednoga dana mama se vratila iz prodavnice i rekla kako se naš komšija ozbiljno razboleo. Počelo je, pomislila sam, sada će se pretvoriti u majmuna, samo mi je još ostalo da čekam. Zima je bila duga i hladna, pa komšiju nisam videla sve do proleća. Kada sam ga posle dužeg vremena srela na ulici, od iznenađenja sam zaboravila da ga pozdravim. Komšija je bio isti kao pre, ništa se nije promenio.

-          Kako to da se komšija nije pretvorio u majmuna, pitala sam mamu.

Začuđeno me je gledala, a onda sam se setila da ona nikad nije ni verovala da su ljudi postali od majmuna. Otišla sam kod tate i postavila mu isto pitanje. Tata je  bio ozbiljan.

-          Promenio se, kako da ne. Vidiš da se razlikuje od svih u našoj ulici i niko se sa njim ne druži... Bio je ljut. Znaš ta promena se ne dešava preko noći. On je već nazadovao, ali mora proći mnogo stotina milijona godina i mnogo generacija koje nazaduju, da bi se to videlo...

BAJKA O TISKOM CVETU

Naslikala Senka Vlahović Filipov, "Tiska vila", iz serije "Golubice", 2009. tehnika: akril na platnu format: 2x1.4m

BAJKA O TISKOM CVETU

SANJA TISA KAO GOLUBICA SA GLAVOM ISPOD KRILA

SNOVE O REČNIM BOGOVIMA ŠTO USPOMENE BUDE

O VILI PRELEPOJ SA KOSOM SREBRNOM KAO SVILA

O VREMENU DAVNOM I O LJUBAVI KOJOJ SE I DANAS ČUDE.

RADOZNALA VILA JE IZLAZILA IZ DUBINA U VEČERI MIRNE

GLEDALA JE LJUDE I DIVILA SE NEPOZNATOM SVETU

DOZVOLILA JE DA JE PESMA JEDNOG MLADIĆA U SRCE DIRNE

ZALJUBILA SE U NJEGA KADA SU CRVENE RUŽE BILE U CVETU.

PREKRŠILA JE ZAKONE DUBOKE VODE

TISA JE BESNO POPLAVILA NJIVE I POLJA

MOLILA JE BOGOVE DA JOJ OPROSTE I DOZVOLE DA ODE

U NOVI ŽIVOT SA MLADIĆEM, JAKA JE BILA NJENA VOLJA.

DUGO JE TRAJALA BORBA BOGOVA REČNIH

DA VILU MLADU PUSTE U SMRTNIH LJUDI SVET

NAJZAD REKOŠE: KAD IZAĐEŠ IZ VODE UZEĆEMO TI ŽIVOT VEČNI

ZABORAVOM ĆEMO PREKRITI SEĆANJE TVOJE NA NAS ZAUVEK.

OTIŠLA JE MLADA VILA I ŽIVELA SREĆNE DANE

U LJUBAVI SA MLADIĆEM IZ RAVNICE SNENE

PONEKAD JE ODLAZILA NA OBALU TISE U VEČERI RANE

NIJE ZNALA ŠTA SKRIVAJU DUBOKE VODE NJENE.

PLAKALE SU DRUGE VILE I MOLILE BOGOVE STROGE

DA OPROSTE SESTRI I DOZVOLE JOJ DA SE VRATI U NJIHOV SVET

PROŠLE SU GODINE, SMILOVAŠE SE BOGOVI NA MOLBE MNOGE

ODLUČIŠE: NEKA NAM SE POSLE SMRTI VRATI KAO TISKI CVET.

UMRLI SU NJIH DVOJE ODAVNO, ALI ZABORAVLJENI NISU

I DANAS IH SE ZALJUBLJENI SEĆAJU I JOŠ UVEK SLAVE

PUŠTAJU U VODU SVEĆE I PORUKE LJUBAVI DA KRASE TISU

DOK LEPTIROVI, NJIHOVE DUŠE, SREĆNO LETE U VISINE PLAVE.

Pesmu sam napisala za moje književno veče u Novom Bečeju, 2.10.2013.

KNJIŽEVNO VEČE U NOVOM BEČEJU

U sredu 2. oktobra u 19 časova u Narodnoj biblioteci u Novom Bečeju održano je moje knjževno veče gde sam predstavila i svoju novu knjigu „Priče iz limene kutije“ u izdanju Banatskog kulturnog centra. O knjizi su pored mene govorile i gospođa Agneš Đukičin, direktorka biblioteke i Senka Vlahović Filipov, za Banatski kulturni centar. 

Tom prilikom govorila sam o svom prvom romanu „Tragovi u vremenu“, i o Vremenu, velikoj temi o kojoj razmišljam i pišem. U romanu „Tragovi u vremenu“ je to istorijsko vreme u trajanju od 2500 godina, dok je u zbirci pripovedaka „Priče iz limene kutije“ to lično vreme, vreme detinjstava.  I u romanu i u pripovedkama je moja ideja vodilja „Upoznaj samog sebe“, koja otvara mnoga pitanja na koja tražim odgovore.

Svaka pripovedka iz zbirke „Priče iz limene kutije“,  je pogled u dečji svet i dokaz bogatstva tog sveta. Napisala sam ih sa željom da sačuvam od zaborava jedno vreme koje je prošlo i koje više ne postoji.

Odlomak iz priče: „Spomenar“.

 ...Sa radošću i uzbuđenjem sam prelistavala svoj spomenar i čitala odlomke iz pesama Branka Radičevića, Desanke Maksimović, čika Jove Zmaja i prve, nevešte, pa ipak lepe stihove mojih drugarica. Svideli su mi se i njihovi crteži. Još uvek sa smeškom na licu, okrenula sam sledeću stranu i začuđeno pročitala.

Neko voli Suboticu

Neko voli Čačak

A ja tebe volim

Ko slaninu mačak.

Nije bilo potpisa. Nisam znala ko je napisao te šaljive stihove. Razmišljala sam. Tražila sam nepoznatog pisca, ali nisam mogla da ga pronađem. Svi koje sam poznavala su se potpisali. Ni po rukopisu nisam mogla da ga prepoznam. Ne znam zašto sam odmah pomislila da je to neki dečak. Odlučila sam da ću uskoro, kada pođemo u školu, sve to rešiti i pronaći ga.

Dani su prolazili, pošli smo u školu, a ja nisam ništa uradila. Nisam ni želela. Sviđala mi se pomisao da mi je neko napisao te stihove i želeo da ostane nepoznat. Zvučalo je tajanstveno, a poruka mi se činila stvarna. Sakrila sam svoj Spomenar. Počela sam da volim tajnovitost, tako mi se sve što se događalo činilo lepše i uzbudljivije. Bila je i neka draž u tome, da nešto znam, a to krijem od drugih. Ćutala sam i bojala se svojih izgovorenih reči i mogućnosti da sama odam svoju tajnu...