Sitna kiša je ukrala i popila dan
jedno lice je ukralo sunčev sjaj
jedan osmeh mi je noćas odneo san
ništa ne pitam, sve se vrti u beskraj.
Opet vetar ružama svlači haljine
gole ruže stidljivo saginju glavu
ptice su pojele poslednje maline
prvi mraz je pao na zelenu travu.
Jesen je, na grad plako mrak pada
iznad oblaka sigurno sija mesec žut
vetar će odneti maglu kao nekada
u zoru će sunce opet pronači svoj put.
Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«.
Pogosto mislimo, da v ljubezni dobimo manj kot dajemo, ker druge sodimo po sebi, iz česar izhajajo tudi naša pričakovanja. Merilo stvari smo lahko samo sami sebi. Takoj, ko je tu še nekdo drug, se merila spremenijo in ne moremo pričakovati, da je mera za vse enaka.
Pozabljamo, da smo različni pa tudi, da so naše možnosti različne. Nekateri imajo v sebi več, drugi manj, vsak pa daje to, kar ima in kolikor lahko.
Ko začnemo ljubezen meriti, je to znamenje, da je ni več.
Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«
***
Često mislimo da u ljubavi dajemo više nego što dobijamo, jer o drugima sudimo prema sebi, pa su takva i naša očekivanja. Merilo stvari možemo biti samo sebi, čim je tu još neko drugi, merila se menjaju i ne možemo očekivati, da mera ostane za sve ista.
Zaboravljamo da smo različiti, kao i da su naše mogućnosti različite. Neko ima u sebi više, drugi manje, a svako daje to što ima i koliko može.
Kada počnemo da merimo ljubav, to je znak da je više nema.
Iz moje zbirke »Velike teme i ja«
Na dnu mora više ne plove brodovi
tišina briše njihove poslednje tragove
uzalud ih čekaju ljudi i daleki gradovi
uzalud ih plava pučina sve glasnije zove.
Na dnu mora vlada stravična tišina
kao čelični štit je neprobojan mrak
na brodove pada svemirska prašina
tamo ne zaluta ni jedan sunčev zrak.
Izgubili su nadu oni koji su ih čekali
vreme zaboravom suši suze i sveće gasi
razbilo se ogledalo u kom su se ogledali
ponekad školjku donesu morski talasi.
Iz moje pesničke zbirke »Daleki horizonti«
