Život
nas često
dovede
u situacije koje zbog neznanja, nedostatka iskustve ili prejakih
emocija ne možemo da kontrolišemo i tako nas primora da se suočimo
sa nepoznatim u sebi i oko nas. Tada poželimo da otkrijemo mesto gde
su sakriveni svi odgovori, gde možemo da nađemo utočište, da
razmišljamo i pronađemo rešenja za situacije u kojima smo se
našli. I nalazimo ga, to je prošlost. Tamo spoznamo da je sve što
trenutno doživljavamo i preživljavamo nekada već postojalo, da je
to neko već doživeo, da je našao rešenje i negde to zapisao, jer
svet nije počeo sa nama i neće se sa nama završiti. Postanemo
svesni snažne moći vremena i da samo
vreme može da otkrije istinu i zaleči rane koje nam je život
zadao.
U
tim vanrednim situacijama spoznamo
da smo višeslojna bića. Dok živimo svoj svakodnevni život ne
razmišljamo da ispod tog vidljivog sloja teče reka nevidljivog koja
izbije na površinu u trenucima kada popuste razumske kontrole i
samokontrole. Tada naše misli traže puteve nezavisno od naše volje
i čini nam se da neko drugi otkriva zavesu sa događaja koje ne
znamo da objasnimo, ne želimo da priznamo ili sa njima ne možemo da
se suočimo. Počiinjemo da verujemo u moć reči koja može da
poveže ljude preko nevidljivih mostova u vremenu. To spoznanje da
nismo sami donosi olakšanje kao kad pogledamo naviše u zvezdanu
noć, tamnu kao somot i odjednom sve pred našim očima zablista
neviđenim sjajem koji nema izvora, jednostavno svetlost samo nadire
i lije iz blistavog neba. To je svetlost koja se viđa samo u času
početka novog života ili smrti božjeg čoveka, koja nas
zaslepljuje i spušta se sa Meseca i zvezda kao srebrni veo. Ta
svetlost povezuje naše duše sa dušama naših predaka. Gledajući
taj sjaj spoznamo da ništa
na svetu nije zauvek izgubljeno da čak ni smrt ne može da nas
odvoji od ljudi koje volimo. Oni nastavljaju da žive sa nama kao
naša prošlost i kroz sadašnjost postaju deo naše budućnosti. Ako
smo nekada bili srećni to ostaje i onda kada više nismo srećni.
Bol ne potire sreću. Ono što je nekada postojalo ostaje bez obzira
na sve kasnije događaje.
Kada
se zaustave svi satovi na svetu i kada nastupi velika sveobuhvatna
tišina niko se neće pitati odakle smo došli ni kuda idemo.
Postaćemo svesni da smo uvek bili tu i da nigde ne idemo. Spoznaćemo
i da čovekov život nije samo trenutak u večnosti, kratak kao
treptaj oka, znaćemo da je čovek večnost sama.
