Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa, izložio je moj najnoviji
roman HRAST I KAMEN na Sajmu srpske knjige u Temišvaru u Savezu Srba u
Rumuniji. Izložene naslove BKC je poklanio Savezu Srba u Rumuniji.
Odlomak iz romana.
Došao je i taj,
dugo očekivani dan kada je Stefan Aksentijević[1], pitomac 57. klase završio
Vojnu akademiju i postao oficir. Nije znao šta je očekivao, mislio je da će se
silno obradovati, da će osećati ushićenje i ponos kao da je osvojio vrh neke
visoke planine ili preplivao neku široku reku. Ničega od toga nije bilo. Osećao
je prazninu, kao da je došao do kraja jednog puta i našao se na raskršću puteva
koji su vodili u nepoznatim pravcima. Osetio je i tihu setu, opraštao se od
sigurnosti škole, mada nije uvek bio srećan iza njenih zidina, ali je za sve te
godine predstavljala njegov drugi dom. U njegovom srcu smenjivala su se poznata
i nepoznata osećanja, duša mu je bila prepuna slutnji, dok su mu se u glavi
pojavljivale nove misli. Dolazile su iz nekih dalekih predela na početku
nejasne, obavijene gustom sivom koprenom, polako su se sjedinjavale i na kraju
oblikovale u jasno spoznanje. Postao je svestan da je stupio na put samostalnosti
i ušao u nov život. Već sledećeg trenutka, kao da se uplašio siline tog
spoznanja, povukao se u sigurnost već uhodane svakodnevnice govoreći sam sebi
da još nije sve gotovo, da mora preći još nekoliko prepreka, pre nego što će
moći da kaže da je toga dana postao svoj čovek. Ta misao ga je malo smirila, pa
je sigurnm korakom pošao sa svojim drugovima na svečanost povodom završetka
školovanja. Uskoro će početi svečani defile, kasnije će im uručiti diplome i
oficirske sablje.
Posle
svečanosti Stefan je ozbiljno gledao svoju sablju. U braniku sablje je bio
utisnut grb Kraljevine SHS, a na sečivu je sa jedne strane pisalo „Ne vadi me
bez povoda“, a sa druge „Ne vraćaj me bez časti“. To je bio moto sablje kao i
poruka kako je treba koristiti. Sablja se ne sme koristiti za nanošenje povreda
i napada bez povoda. Znači samo za odbranu, razmišljao je Stefan i nadao se da
će je on nositi samo na svečanostima i paradama. To je bila njegova želja, ali
je bio svestan da je deo naroda koji je neprestano ratovao. Doduše to su bili
odbrambeni ratovi, ali ginulo se podjednako kao i u osvajačkim. Ko nam je kriv
što smo izgradili kuću nasred carskog druma, pomislio je, preko naše države se
ukrštaju putevi koji povezuju istok i zapad, a sve velike sile su uvek želele
da ih kontrolišu i da gospodare na ovim prostorima. Iz misli su ga prenuli glasovi
drugova.
- Sada
smo oficiri i spremni smo da služimo svome kralju i domovini, svečano je rekao
Danilo.
- Misliš
da služimo svojoj domovini i kralju, ispravio ga je Stefan.
Ostali drugovi
su ih na trenutak ozbiljno pogledali, a odmah zatim glasno su se nasmejali.
- Vas dvojica
morate i danas da se prepirete, nadam se da će vas rasporediti u najudaljenije
garnizone, jer ćete samo tako prestati, rekao je Pavle.
Ni Stefan ni Danilo se
nisu nasmejali. Gledali su se pravo u oči i u svakome od njih je gorela neka
unutrašnja vatra, jaka i hladna.
[1] Događaji opisani u romanu su istiniti, samo su imena
glavnih junaka promenjena. (Napomena autorke).
Ni komentarjev:
Objavite komentar