POHLEP - POHLEPA

Fotografija: Marjan Vidmar

Pismo indijanskega poglavarja Seattlea je ena med najlepšimi in najglobljimi misli o naravi, ki nas obkroža. "...Do matere zemlje in brata neba se beli človek vede kot do stvari, ki jih je mogoče kupiti, oropati, prodati kakor živino ali svetel nakit. Njegov pohlep bo uničil zemljo in pustil za seboj samo puščo.... "

Danes ljudje malo razmišljajo o splošnem dobru. Vse se deli na moje in tvoje. Tudi nam je zavladal pohlep.

Ali to pomeni, da je pravega življenja konec, in da se je začel boj za obstanek?

December 2014.

Iz moje zbirke „Velike teme in jaz“.

***

Pismo indijanskog poglavice Seattlea se ubraja medu najlepše i najdublje misli koje su ikada izrečene o prirodi koja nas okružuje. "...Prema majci zemlji i prema bratu nebu beli čovjek se odnosi kao prema stvarima koje se mogu kupiti, opljačkati i prodati poput stoke ili sjajnog nakita. Njegova pohlepa će uništiti zemlju i za sobom ostaviti samo pustoš..."

Danas malo razmišljaju o opštem dobru. Sve se deli na moje i tvoje. I nama je zavlada pohlepa.

Da li je to kraj mirnog života i da li je počela borba za opstanak?

Decembar 2014.

Iz moje zbirke „Velike teme i ja“.

VETAR

Autorka ANA VIDMAR, više o tome na: http://lepopisana.blogspot.si/

DA SAM JA VETAR

NE BIH BILA KOŠAVA NI SEVERAC MOĆNI

ŠTO KRADE LIŠĆE BREZE POSLEDNJI LETA DAR

BILA BIH ZEFIR SVEŽ, ZELEN I BLAG VETAR PROLEĆNI.

PRSTIMA BIH RAZGRNULA OBLAKE JOŠ PRE ZORE

UTRLA PUT SUNCU DA OSUŠI ROSNE NJIVE

PROBUDILA BIH PTICE I OTVORILA SVE PROZORE

U KUĆE UNELA MIRIS RASCVETALE TREŠNJE I ŠLJIVE.

PODIGLA BIH PAPIRNATE ZMAJEVE U NEBO VISOKO

IZMAMILA DECI OSMEHE I ODVELA IH U SVET IZ BAJKE

ZARUMENELA BIH IM OBRAZE I UNELA ISKRICE U OKO

UVEČE BI NA MOJIM KRILIMA SLUŠALI NEŽNE USPAVANKE.

Iz moje zbirke „Kamenčići u mozaiku“.

MOJ NAJNOVIJI ROMAN "HRAST I KAMEN" NA SAJMU SRPSKE KNJIGE U TEMIŠVARU

Banatski kulturni centar  iz Novog Miloševa, izložio je moj najnoviji roman HRAST I KAMEN na Sajmu srpske knjige u Temišvaru u Savezu Srba u Rumuniji. Izložene naslove BKC je poklanio Savezu Srba u Rumuniji.

Odlomak iz romana.

Došao je i taj, dugo očekivani dan kada je Stefan Aksentijević[1], pitomac 57. klase završio Vojnu akademiju i postao oficir. Nije znao šta je očekivao, mislio je da će se silno obradovati, da će osećati ushićenje i ponos kao da je osvojio vrh neke visoke planine ili preplivao neku široku reku. Ničega od toga nije bilo. Osećao je prazninu, kao da je došao do kraja jednog puta i našao se na raskršću puteva koji su vodili u nepoznatim pravcima. Osetio je i tihu setu, opraštao se od sigurnosti škole, mada nije uvek bio srećan iza njenih zidina, ali je za sve te godine predstavljala njegov drugi dom. U njegovom srcu smenjivala su se poznata i nepoznata osećanja, duša mu je bila prepuna slutnji, dok su mu se u glavi pojavljivale nove misli. Dolazile su iz nekih dalekih predela na početku nejasne, obavijene gustom sivom koprenom, polako su se sjedinjavale i na kraju oblikovale u jasno spoznanje. Postao je svestan da je stupio na put samostalnosti i ušao u nov život. Već sledećeg trenutka, kao da se uplašio siline tog spoznanja, povukao se u sigurnost već uhodane svakodnevnice govoreći sam sebi da još nije sve gotovo, da mora preći još nekoliko prepreka, pre nego što će moći da kaže da je toga dana postao svoj čovek. Ta misao ga je malo smirila, pa je sigurnm korakom pošao sa svojim drugovima na svečanost povodom završetka školovanja. Uskoro će početi svečani defile, kasnije će im uručiti diplome i oficirske sablje.

Posle svečanosti Stefan je ozbiljno gledao svoju sablju. U braniku sablje je bio utisnut grb Kraljevine SHS, a na sečivu je sa jedne strane pisalo „Ne vadi me bez povoda“, a sa druge „Ne vraćaj me bez časti“. To je bio moto sablje kao i poruka kako je treba koristiti. Sablja se ne sme koristiti za nanošenje povreda i napada bez povoda. Znači samo za odbranu, razmišljao je Stefan i nadao se da će je on nositi samo na svečanostima i paradama. To je bila njegova želja, ali je bio svestan da je deo naroda koji je neprestano ratovao. Doduše to su bili odbrambeni ratovi, ali ginulo se podjednako kao i u osvajačkim. Ko nam je kriv što smo izgradili kuću nasred carskog druma, pomislio je, preko naše države se ukrštaju putevi koji povezuju istok i zapad, a sve velike sile su uvek želele da ih kontrolišu i da gospodare na ovim prostorima. Iz misli su ga prenuli glasovi drugova.

-    Sada smo oficiri i spremni smo da služimo svome kralju i domovini, svečano je rekao Danilo.

-    Misliš da služimo svojoj domovini i kralju, ispravio ga je Stefan.

Ostali drugovi su ih na trenutak ozbiljno pogledali, a odmah zatim glasno su se nasmejali.

-    Vas dvojica morate i danas da se prepirete, nadam se da će vas rasporediti u najudaljenije garnizone, jer ćete samo tako prestati, rekao je Pavle.

Ni Stefan ni Danilo se nisu nasmejali. Gledali su se pravo u oči i u svakome od njih je gorela neka unutrašnja vatra, jaka i hladna.

---

[1] Događaji opisani u romanu su istiniti, samo su imena glavnih junaka promenjena. (Napomena autorke).