nedelja, 30. oktober 2016

MOJ ROMAN "HRAST I KAMEN" NA BEOGRADSKOM SAJMU KNJIGA




... Došlo je proleće tiho i žalosno. Raskaljanim putevima dolazili su nepoznati ljudi donoseći strašne vesti. Žene su naricale i plakale, a muškarci pili rakiju za pokoj duše mrtvih sinova i očeva. Seoski sveštenik je održao opelo za hrabre ljude, kako se usudio da kaže, kojima se ni grob nije znao. Aksentije je otišao u šumu, doneo mlad, vitak hrast i posadio ga kraj groba svoga sina. Pazio ga je i negovao sve dok drvo nije ojačalo i dok nije bio siguran da se primilo. Tada je prestao da ga obilazi. Ukućani su ga viđali kako u smiraj dana dugo stoji u dvorištu zagledan u hrast.
Godine su prolazile. Vidojev sin Milutin je rastao, a Aksentije stario. Posle deset godina na Vidov dan odveo je unuka na njivu gde su zajedno seli u hlad hrasta. Tada mu je Aksentije prvi put pričao o ocu, o njegovoj borbi za slobodu i junačkoj smrti. Zakleo ga je da nikada ne sme da proda tu njivu, jer je ispod hrasta sahranjeno telo njegovod oca. Glavu su Turci poslali sultanu u Stambol kao dokaz da su svi knezovi i viđeniji ljudi pobijeni, rekao je. Mladić je stisnutih usana ćutao dok su mu u uglovima očiju blistale suze. Obećao je da će čuvati tajnu i da će njiva zauvek ostati njihova. Pošli su kući. Iznenada se smračilo, munje su parale nebo i osvetljavale zemlju plavim sjajem, gromovi su udarali u brdo i drveće oko njih. Počeo je da pada krupan grad. Jaka kiša je padala danima, nabujali potoci su se pretvorili u reke i poplavili njive. Jedne noći ih je probudila strašna tutnjava. Nebo je grmelo, zemlja se tresla, rušio se svet. Nevreme je trajalo do jutra kada je sve čudesno prestalo. Osvanuo je sunčan dan. I voda se brzo povukla ostavljajući za sobom nagomilano kamenje i granje koje je promenilo izgled sela. Tada je Aksentije pozvao ukućane i pokazao im da je veliko klizište zasulo njihovu njivu, nanelo plodnu zemlju i odnekud donelo veliki kamen koji se zaustavio uz sam hrast. Pomislili su da ih je Bog pogledao sa neba i smilovao se na njih. Ispod hrasta je stajao lep, četvrtast kamen sa likom nekog nepoznatog, davno umrlog čoveka. Njegovu glavu je krasila kovdžava kosa ista kao Vidojeva. Čovek se blago smešio dok mu je na ramenu sedeo sivi soko. Aksentije je plakao naslonjen na kamen i kao u groznici tiho ponavljao.
-          Vratio si se sine. Vratio si se sine.
Žene su pale na kolena i zahvaljivale se Bogu. Milutin je gledao plemenito lice uklesano u kamen i činilo mu se da mu se to njegov otac Vidoje smeši. Aksentije je doneo rakiju i njome zalio hrast i kamen. Stajali su pokraj groba i prvi put od Vidojeve smrti žalost je počela da napušta njihova srca.
-          Hajdemo sokole, rekao je Aksentije, zagrlio Milutina i svi su pošli kući...

Odlomak iz romana.

petek, 21. oktober 2016

U MENI



U MENI

U MENI JE DUBOK IZVOR U ČAROBNOM SVETU
ISPUNJEN SVETLOŠĆU PROŠLIH SEĆANJA
NA JUTRA U NEKOJ DRUGOJ BAŠTI U CVETU
KADA SUNCE NIJE SILAZILO SA MOG RAMENA.

U MENI JE MUZIKA NEVIDLJIVOG ORKESTRA
TIHI GLAS TENORA PEVA LJUBAVNE PESME
ČUJEM IN U NOĆIMA SVETLIM I TIHIM BEZ VETRA
KAPLJU POLAKO KAO VODA SA NEVIDLJIVE ČESME.

U MENI ŽIVI ČUDESNI SLIKAR ČAROBNJAK
SLIKA PREDIVNE SLIKE NA VELIKO PLATNO
ZAMAHOM RUKE DA TAJANSTVENI ZNAK
SLIKE OŽIVE U ZORU KAD IZAĐE SUNCE ZLATNO.

Iz moje zbirke „Kamenčići u mozaiku“.

sobota, 15. oktober 2016

OTROŠTVO - DETINJSTVO



Pogosto se sprašujem zakaj se v težkih trenutkih zatekamo v svoje otroštvo, in takoj odgovarjam.
Mogoče zato, ker je otroštvo spomin na čas brezskrbnosti, veselja, razigranosti in sreče.
Vendar, ali smo bili takrat zares srečni? Ali smo bili srečni le zato, ker smo malo vedeli ali zato, ker smo živeli samo za en - tisti dan? Nismo razmišljali kaj je bilo včeraj, niti smo načrtovali kaj bomo počeli jutri.

Pozabili pa smo, da smo tudi kot otroci imeli svoje velike skrbi, bolečine in trpljenja.

Avgust 2016.
Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«

***

Često se pitam zašto u teškim trenucima tražimo utočište u sećanjima na svoje detinjstvo i odmah odgovaram.
Možda zato što je detinjstvo sećanje na vreme bezbrižnosti, radosti, razigranosti i sreće.
Da li smo tada stvarno bili srećni? Da li smo bili srećni zato što smo malo znali ili zato što smo živeli samo za jedan – taj dan? Nismo razmišljali šta je bilo juče niti smo planirali šta ćemo raditi sutra.

Zaboravili smo da smo i kao deca imali svoje velike brige, razočarenja i žalosti.

Avgust 2016.
Iz moje zbirke »Velike teme i ja«

petek, 7. oktober 2016

JESEN




 VOLIM JESEN TU RASKOŠNU GOSPOĐU
ŠTO ZNA DA MLADOST BRZO PROLAZI
I BAŠ ZATO OBLAČI ZLATNU ODEŽDU
U INAT SVIMA I ZIMI KOJA DOLAZI.

ŠETA KROZ PARKOVE I MAGLOM IH OBAVIJA
SAKUPLJA ROSU SA JOŠ ZELENE TRAVE
GRANE OTEŽALE OD VOĆA NEŽNO SAVIJA
I HRABRI POSLEDNJE RUŽE DA PODIGNU GLAVE.

MIRIS SUNCA I SVEŽINU JUTRA ŠTO KASNO SVANE
SLATKE PLODOVE KOJE NAM NESEBIČNO DARUJE
DA BI LAKŠE PREŽIVELI ZIMU I HLADNE, SIVE DANE
MEĐU NAS ŠALJE BOG KOJI NA NEBU CARUJE.

Pesnički maraton povodom 17. dana Teodora Pavlovića
Novo Miloševo, 6.10.2o16.