... Došlo je proleće tiho i žalosno. Raskaljanim putevima
dolazili su nepoznati ljudi donoseći strašne vesti. Žene su naricale i plakale,
a muškarci pili rakiju za pokoj duše mrtvih sinova i očeva. Seoski sveštenik je
održao opelo za hrabre ljude, kako se usudio da kaže, kojima se ni grob nije
znao. Aksentije je otišao u šumu, doneo mlad, vitak hrast i posadio ga kraj groba
svoga sina. Pazio ga je i negovao sve dok drvo nije ojačalo i dok nije bio
siguran da se primilo. Tada je prestao da ga obilazi. Ukućani su ga viđali kako
u smiraj dana dugo stoji u dvorištu zagledan u hrast.
Godine su prolazile. Vidojev sin Milutin je rastao, a
Aksentije stario. Posle deset godina na Vidov dan odveo je unuka na njivu gde
su zajedno seli u hlad hrasta. Tada mu je Aksentije prvi put pričao o ocu, o
njegovoj borbi za slobodu i junačkoj smrti. Zakleo ga je da nikada ne sme da proda
tu njivu, jer je ispod hrasta sahranjeno telo njegovod oca. Glavu su Turci
poslali sultanu u Stambol kao dokaz da su svi knezovi i viđeniji ljudi
pobijeni, rekao je. Mladić je stisnutih usana ćutao dok su mu u uglovima očiju
blistale suze. Obećao je da će čuvati tajnu i da će njiva zauvek ostati
njihova. Pošli su kući. Iznenada se smračilo, munje su parale nebo i
osvetljavale zemlju plavim sjajem, gromovi su udarali u brdo i drveće oko njih.
Počeo je da pada krupan grad. Jaka kiša je padala danima, nabujali potoci su se
pretvorili u reke i poplavili njive. Jedne noći ih je probudila strašna
tutnjava. Nebo je grmelo, zemlja se tresla, rušio se svet. Nevreme je trajalo
do jutra kada je sve čudesno prestalo. Osvanuo je sunčan dan. I voda se brzo
povukla ostavljajući za sobom nagomilano kamenje i granje koje je promenilo
izgled sela. Tada je Aksentije pozvao ukućane i pokazao im da je veliko
klizište zasulo njihovu njivu, nanelo plodnu zemlju i odnekud donelo veliki
kamen koji se zaustavio uz sam hrast. Pomislili su da ih je Bog pogledao sa
neba i smilovao se na njih. Ispod hrasta je stajao lep, četvrtast kamen sa
likom nekog nepoznatog, davno umrlog čoveka. Njegovu glavu je krasila kovdžava
kosa ista kao Vidojeva. Čovek se blago smešio dok mu je na ramenu sedeo sivi soko.
Aksentije je plakao naslonjen na kamen i kao u groznici tiho ponavljao.
-
Vratio si
se sine. Vratio si se sine.
Žene su pale na kolena i zahvaljivale se Bogu. Milutin
je gledao plemenito lice uklesano u kamen i činilo mu se da mu se to njegov
otac Vidoje smeši. Aksentije je doneo rakiju i njome zalio hrast i kamen. Stajali
su pokraj groba i prvi put od Vidojeve smrti žalost je počela da napušta
njihova srca.
-
Hajdemo
sokole, rekao je Aksentije, zagrlio Milutina i svi su pošli kući...
Odlomak iz romana.
