Ljubica Verbič je rođena u Makedoniji, a mladost je provela u banatskoj
ravnici u Novom Miloševu. Diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u
Beogradu. Posle studija, sa porodicom se preselila u Ljubljanu.
Pisanjem se bavi od rane mladosti. Piše romane, pripovetke, pesme i eseje.
Prvi put se pojavljuje u javnosti sa romanom "Tragovi u vremenu". Kao
posmatrač, svoje lično viđenje događaja iz prošlosti, prenosi u likove koji su
nosioci osnovnih ljudskih vrlina. Roman je preveden na slovenački jezik pod
naslovom "Sledi v času".
"Priče iz limene kutije" je njega druga objavljena knjiga. To su
su priče o deci, a i za decu. U ovim pričama su opisane dečje slutnje, nemiri i
snovi, ali i stanja koja se kod dece pojavljuju u trenucima kada se život u
njima oglašava kao neizvesnost, kao zagonetka ili kao zamka.
Roman "Devojka pod velom tajne" je objavljen 2014. godine. Radnja
romana se događa u Beogradu, tačnije na Dorćolu , sredinom šezdesetih godina
prošlog veka. Kroz likove romana i njihove doživljaje izronio je iz prošlosti
jedan svet koji više nije dozvolio da se za njim zatvore teška vrata zaborava.
Ljubica Verbič je članica Udruženja književnika Srbije.
* * *
1. Biti
umetnik, da li to znači imati više iracionalnog nego racionalnog u svom biću?
Mislim da je potrebno i jedno i drugo. Potrebna je i sposobnost kritičkog
mišljenja i analitičkog zaključivanja, jer će samo na taj način ono što pišem
biti verodostojno.
2. Koliko je ono što ste čitali uticalo na to da postanete pisac?
Čitala sam, i još uvek mnogo čitam. Volim svaku dobru knjigu. Ipak ruski
klasici imaju počasno mesto u mojoj biblioteci.
3. Živite u Sloveniji, imate li među sugrađanima čitaoce, one koji poznaju
Vaše delo, s obzirom na to da objavljujete na srpskom jeziku?
Pišem dvojezično, oni koji me poznaju kao književnicu mi nikada nisu
postavili slično pitanje. Slovenci znaju srpski, kao i druge jezike, tako da
jezik nije prepreka.
4. Svakim danom knjiga je sve više, čitalaca sve manje, nije li to pomalo
obeshrabrujuće za pisca?
Pa, i nije. Svaka knjiga nađe svog čitaoca. Zavisi i od očekivanja pisca i od
motiva zašto piše. Činjenica je da svaki pisac želi da se njegove knjige
čitaju, ali je istina i da se u malim sredinama od pisanja ne može živeti.
5. Vaš izdavač je "Banatski kulturni centar". Da li je izbor
izdavača uslovljen sentimentalnim ili praktičnim razlozima?
"Banatski kulturni centar" sam izabrala prvenstveno iz
sentimentalnih razloga. Kasnije sam uvidela da tamo rade ljudi koji su
entuzijasti, koji vole svoj posao, a to su osobine koje veoma cenim.
"Banatski kulturni centar" se, od kada sam ih upoznala, veoma
razvio i prerastao u međunarodnu izdavačku kuću.
6. Kakva je pozicija pisca u odnosu na izdavače, oni praktično kreiraju
sudbinu dela, često je dobar marketing presudniji od dobro napisane knjige
ako je niko ne protažira?
To pitanje je veoma zanimljivo. Ja imam tu sreću da sam sve svoje knjige
finansirala sama tako da imam potpunu slobodu u svom stvaralačkom radu. Na
putu knjige do čitalaca uloga marketinga je od presudnog značaja. Bez dobrog
marketinga knjige se teško prodaju. To je svugde veliki problem koji i ja
osećam.
7. Na nedavno održanom Međunarodnom sajmu knjiga predstavili ste svoj
roman "Devojka pod velom tajne". Kakvi su vam utisci o knjigama
koje ste tamo videli?
Najviše sam se zadržala na štandovima ruskih izdavača gde sam kupila nekoliko
knjiga na ruskom jeziku. Ove godine me je fascinirao štand kineskih izdavača.
Što se tiče srpskih, prevlađivali su veliki izdavači sa agresivin
marketinškim pristupom.
8. U svom najnovijem delu "Devojka pod velom tajne", bavite se
fenomenom vremena, sadržajima života koji "nije prošao" jer je
oživljen u Vašoj knjizi. Kako možete definisati vreme spram toga?
Kroz sve moje romane se, kao crvena nit, provlači fenomen vremena. O vremenu
sam pisala sa različitih aspekata: istorijskog i ličnog. U romanu
"Devojka pod velom tajne" iskoračila sam iz udobnog sveta istorije,
gde su događaji već postali činjenice i zakoračila na klizav teren ne tako
davne prošlosti, gde događaje još uvek pamtimo i ocenjujemo ih svako na svoj
način.
Svi znamo da se prošlo vreme ne može vratiti, jer nema sata koji ide unazad.
Ali znamo i da sećanje može da ga oživi i da ga sačuva od zaborava. Bez
sećanja, ostali bismo uskraćeni za sliku jednog sveta koji bi zauvek ostao u
tami, ostali bismo bez sjaja nezaboravnih trenutaka, bez sjaja radosti, bez
sjaja patnje, ne bismo ušli u lavirinte čovekovog srca. Sećajući se shvatimo
da na svetu nema ničeg moćnijeg od vremena, jer samo vreme otkriva istinu i
samo u vremenu se nalaze odgovori na pitanja koja smo nekada postavljali.
"Najteža i najsvirepija kazna je zaborav, miran kao na grobljima",
kaže Prust.
9. Drugarstvo, školska sredina, sukobi među mladima tog doba u Beogradu.
Ponešto isto kao i danas, mnogo šta sasvim različito. Šta je ono što povezuje
tako daleka vremana kakvo je ono kada ste odrastali i ovo u kojem pišete o
tome?
Povezuje ih mladost i gimnazijsko doba. Roman je priča o vremenu koje je
obeležilo odrastanje i mladost jedne grupe gimnazijalaca povezanih
zajedničkim tajnama. Radnja je smeštena u Beogradu, na Dorćolu, iz sredine
šezdesetih godina prošlog veka, gde se sačuvao svuda prepoznatljiv duh starog
Beograda i Beograđana toga doba. To su "zlatne godine" kada se svet
brzo menjao i kada se činilo da je sve moguće, a svako je na svoj način želeo
da se upiše u to vreme i da ostavi u njemu svoj trag. Radnja se mogla
dešavati i u nekom drugom gradu, jer su mladi ljudi u svim sredinama živeli
slično i suočavali se sa sličnim izazovima. Gimnazijalci o kojima pišem u
romanu i ovi mladi ljudi danas ne razlikuju se mnogo. I jedni i drugi prolaze
kroz razdoblja "bura i oluja", značajnih za proces odrastanja i
traže svoje mesto pod suncem. Promenilo se samo vreme, donelo je nove izazove
i nova pravila. Gimnazijalci iz romana su "produkt" jednog vremena,
a današnji gimnazijalci drugog vremena. Ne možemo istom merom meriti prošlo i
sadašnje vreme.
10. Poetska strana romanu pisanom u realističkom maniru daje poseban šarm,
koliko je po Vašem mišljenju za uspeh književnog dela važna emocionalnost
koju nosi i izaziva kod publike?
Svaki književnik ima svoj stil po kome je prepoznatljiv. Emocije su
najburnije u mladosti, pa tako su i moji likovi vođeni više emocijama nego
razumom. Razum dolazi kasnije. Danski filozof Soren Kierkegaard je negde
napisao, da čovek prolazi kroz tri faze, estetsku, etičnu i mističnu.
Estetska faza je prepuna emocija i uživanja i moji junaci su u toj fazi što
je u skladu sa njihovim godinama. Emocionalnost je važna utoliko koliko se
čitaoci u njoj prepoznaju. Lepo se osećam kada čujem da neko kaže, "tako
i ja mislim, samo što si ti to napisala, a ja nisam". Želim, i trudim
se, da pišem onakve romane kakve i ja volim da čitam.
|
11. Naslov
"Devojka pod velom tajne", ukazuje na mistiku, slikate zanimljive
likove i različite sredine ali kroz kulturološke markere "skicirate"
vreme. Koliko, baš ta dva faktora, vreme i sredina uslovljavaju sudbinu likova
u Vašem delu, u životu, inače?
Niko ne može biti izdvojen iz vremena, a svi mi živimo u svojim sredinama koje
nas na neki način određuju, jer smo svi prošli kroz proces socijalizacije baš u
tim sredinama. Tako i likovi u mom romanu nose pečat određenog vremena i
sredine u kojoj su živeli. Mislim da im to daje pečat realnosti pa se u njima
mnogi ljudi prepoznaju. Vreme u romanu je višeslojno, a moji junaci se pitaju
da li razumeju dimenziju vremena? Šta je od vremena ostalo u njima i šta su oni
ostavili u vremenu? Da li su sebe ispunili vremenom ili vreme sobom? To su
pitanja koja im život postavlja i pre ili kasnije oni počinju da traže odgovore
na njih. Nekada ih sa teškom mukom stiču kroz obrazovanje, a nekada im se
odgovori ponude sami, samo treba da ih prepoznaju. Za likove romana vreme je i
lekovito. Zarastaju stare rane, blede ožiljci, ali ne prestaju da se pitaju
zašto i kako se nešto dogodilo. Traže objašnjenja, jer samo ako znaju zašto,
mogu da se pomire sa onim kako. Tada shvate da je život velika tajna i da su
tajne deo života. To je jedna od tema ovog romana gde se neke tajne rešavaju
brzo, neke tek posle dvadeset godina, neke ostaju nerešene i postaju izazov za
rešavanje u nekom budućem vremenu.
I knjge, kao i ljudi imaju svoju sudbinu. I kada pisac stavi tačku, likovi i
dalje žive svoj život i ne dozvoljavaju da se priča završi. Prepuštaju se mašti
i željama čitalaca, sve dok se i poslednja tajna ne razotkrije, jer nijedna
priča nikada nije do kraja ispričana niti je i jedna tajna do kraja otkrivena.
Roman "Devojka pod velom tajne" je pun tajni i nagoveštaja nekih
događaja što daje mogućnost svakom čitaocu da ih povezuje na svoj način i
stvara svoje priče.
Roman "Devojka pod velom tajne" je višeslojan i može da se čita na
različite načine, jer u njemu svako vidi ono što nosi u sebi i razume slike
koje prepoznaje kao svoje. U to sam se uverila iz komentara ljudi iz mog
okruženja, koji su roman čitali kao ljubavni ili kriminalni, neki čak i kao
običnu hroniku gimnazijskog života. Ima i takvih koji su ga razumeli kao
simbolističku priču, što je romanu dalo potpuno novo značenje i osvetlilo jedno
vreme na drugačiji način, čak i politički. Što je najvažnije svi oni su u
pravu.
12. Kako je Vaš prethodni roman "Tragovi u vremenu" prihvaćen od
strane javnosti?
Roman "Tragovi u vremenu" je moj prvi objavljeni roman i veoma dobro
je primljen i od strane čitalaca i od kritičara. Roman je preveden na
slovenački jezik pod naslovom "Sledi v času".
Inspiraciju za ovaj roman dobila sam na Ohridu. To je bio neobičan doživljaj u
ohridskom Arheološkom muzeju, gde sam videla zlatne minđuše u obliku golubica.
Bio je to osećaj već viđenog pa sam odlučila da o njima napišem svoju priču. Od
prve ideje o jednoj priči o minđušama nastao je ovaj roman koji obuhvata
vremenski period od oko 500. g. p. n. e. pa sve do Oktobarske revolucije 1917.
godine. Priče su izmišljene, ali istorijski događaji nisu. Oni su tamo da bi
priče mogle da se umeste u vreme kako bi mogle da ostave svoj trag u tom vremenu.
Roman "Tragovi u vremenu" je avantura putovanja vremenima i
prostorima kroz priče o sudbinama ljudi u kovitlacu epoha. Svi moji likovi
imaju uzvišen lični etos, koji često određuje njihove sudbine.
13. U "pričama iz limene kutije" obraćate se deci. Šta je
zahtevnije, pisanje za odrasle ili za decu?
"Priče iz limene kutije" su priče o deci i za decu. Nekada je na
ulazu u Delfe pisalo: "Upoznaj samog sebe". Misao pripisuju Sokratu,
ali važi za sve nas. Koliko se poznajemo? Često sam sama sebi postavljala to
pitanje. I tada se preda mnom otvaralo mnogo pitanja i počelo je mukotrpno
traženje odgovora. Neke od njih sam tražila i u svojoj drugoj knjizi
"Priče iz limene kutije", jer sam shavtila da to upoznavanje sebe
počinje od detinjstva. Mnogi psihoanalitičari ukazuju da sve što kao odrasli
doživljavamo ima korene u detinjstvu i da su se neke naše, sadašnje karakterne
crte izoblikovale još tada. Dete sve pamti, kažu mnogi pedagozi, ono je
"upijajući mozak". Sluša i pamti, a razume onako kako i koliko mu to
omogućuje njegovo ograničeno znanje. Zato ove priče imaju dve dimenzije. Jednu
u vremenu kada su se događale, a drugu, koju su dobile mnogo kasnije kada sam
kao odrasla osoba o njima razmišljala. Tek tada sam shvatila da su to priče o
velikim temama. To su i filozofska pitanja pred kojima i odrasli ostaju
zbunjeni. Ali takav je dečji svet, često baš iz dečjih usta čujemo najveće
istine.
Nije lako pisati za decu. Deca se ne pretvaraju, iskrena su i spontana, uvek
govore ono što misle. Pisati za njih je i velika odgovornost. Moramo biti veoma
oprezni i paziti kakvu literaturu dajemo deci.
14. Kako vidite sudbinu knjige s obzirom na postojeće okolnosti, svođenja
literature na robu, informaciju u skraćenim verzijama na internetu?
Ne brinem se za knjigu. Preživeće sve pokušaje umanjivanja njenih vrednosti. I
oni koji danas čitaju skraćene verzije, poželeće kasnije da pročitaju original,
u to sam ubeđena. I ja se ponovo vraćam svojim omiljenim knjigama i često se
nasmešim kada se setim kako sam ih razumela sa dvadeset godina i kako ih danas
doživljavam. U gimnaziji sam Dostojevskog čitala, danas ga razumem. Mislim da i
knjige moraju da se prilagođavaju vremenu, jer se sa razvojem tehnologije,
otvaraju nove mogućnosti kao, na primer elektronska knjiga.
15. Pišete i poeziju, koji su Vam najdraži motivi?
U svemu što pišem odražavaju se moja osećanja i razmišljanja na različite teme.
Takva je moja zbirka pesama "Kamenčići u mozaiku". Neobično volim da
pišem i haiku, dvojezično, zbirka "Srebrna vrba". Već samo ime nosi u
sebi prizvuk neke čarobne formule, mislim da je potrebna velika veština da se
izraze osećanja u samo sedamnaest slogova. Dobri pisci haikua su stvarno
čarobnjaci. To je veliki izazov. Pesme za sada objavljujem na svom blogu
http://igramisli.blogspot.com/, možda ću ih jednom objaviti i u štampanom
izdanju. Pesme su mi objavljene i u zbirkama "Evropski fejs buk
festival" i "Sija knjiga majke Angeline".
LAVIRINT
U beskonačnom svemiru, beskonačno vreme
i ja tek neznatno zrno ognjene prašine
uhvaćeno u zamku, u života seme
ostavljeno da luta kroz lavirint tišine.
Život je lavirint pun zamki i nepredvidljiv
liči na san o prapočetku i zvezdi vodilji sa visine
njen sjaj pokazuje smer samo očima duše vidljiv
u slobodu koju tražim za sebe na stazi istine.
Ljubav je odmah tu iza ugla, vidim žar pticu u gnezdu
želim je i idem dalje, znam da ne smem stati
u beskrajnim sazvežđima tražim svoju zvezdu
i uzimam slobodu koju mi život neće dati.
Obećanje sreće na stazi izazova od nebeske prašine
kraj joj je sakriven u magli prozračnoj tamo daleko
borim se da me ne prekrije koprena zloslutne tišine
da čujem smeh dece, da od mene ostane bar neko.
Izlazim na sunce, zadivi me pejzaža novog lepota
pročitam reči u večnost uklesane: " Ovo je poruka za tebe,
prošla si kroz svoje vreme i kroz lavirint života
na njegovim stazama ostavila si najbolji deo sebe".
Dok čekam, sedim na poslednjem kamenu
gledam plavo nebo, oblake i male laste let
osećam hladan dodir vremena na ramenu
poželim da se i od mog pepela izgradi bolji svet.
16. Bavite se i
esejima, jednom rečju, svestran ste pisac. Šta Vam omogućava esej kao forma?
Pisanje eseja mi omogućuje da se, u jednoj kraćoj formi, bavim temama koje me
interesujeu, o kojima razmišljam i o kojima imam svoj stav. Esej zahteva i
argumentaciju za takav stav koju treba obrazložiti i iz toga izvući određene
zaključke, a da se književna forma ne naruši.
Pišem dvojezično i veoma kratku prozu–crtice. Volim ih baš zbog njihove
jezgrovitosti, a i njih objavljujem na svom blogu. Zbirka nosi naslov
"Velike teme i ja".
17. Novi planovi za sledeću godinu?
Trenutno radim na novom romanu koji ima radni naslov "Hrast i kamen",
u kojem će biti opisano vreme od Oktobarske revolucije do 50. godina prošlog
veka. U međuvremenu sam napisala dvanaest plus jednu pripovetku iz savremenog
života pod radnim naslovom: "Onako usput i jedan Đavo". Zbirku sam
stavila u fioku i još ne znam da li ću je uopšte objaviti.
18. Poruka čitaocima iz pozicije pisca?
Vreme provedeno uz dobru knjigu nikada nije izgubljeno.
Razgovor vodila: Dragana Lilić
Beograd, 1. decembar 2014. Etna, broj 138. Godina
XIV
